Page 401 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Можеш се за убудуће опростити с ловом на медведе, жена те неће пустити!

Љевин се осмехну. Помисао да га жена неће пустити, била му је тако пријатна да је био
готов да се на свагда одрече задовољства да види медведа.
- Ипак је штета што ће та два медведа уловити без вас. А сећате ли се последњи пут, у

Хапилову?... Диван би лов био - рече Чириков.
Љевин није хтео да га разочарава тврђењем да нигде и ништа не може бити лепо без ње, и

зато не рече ништа.
- Није узалуд уведен обичај праштања са момачким животом - рече Сергије Иванович. -
Ма каква срећа да те очекује, ипак жалиш за слободом.

- Признајте, постоји осећање Гогољевог младожење: кроз прозор му се скаче.

- Извесно, постоји, али се не признаје! - рече Катавасов и грохотом се насмеја.
- Ево, прозор отворен... Хајдемо сад одмах у Твер. Медведица је сама, може се ићи на

легало. Збиља, хајдемо возом у пет часова! А ови овде како хоће - рече смешећи се Чириков.
- Верујте, тако ми бога - смешећи се рече Љевин - ја у својој души не могу да нађем то

осећање жалости за својом слободом!
- Та у вашој је души сад такав хаос да ништа у њој не можете напи - рече Катавасов. -
Чекајте, док се мало разберете, наћи ћете!

- Не, осећао бих макар мало ако би ми, поред мога осећања (он не хтеде да каже пред
њим љубави)... и среће, ипак било жао да изгубим слободу... Напротив, ја се радујем томе

губитку.
- Зло! Изгубљен човек! - рече Катавасов. - Али испијмо за његово оздрављење, или
пожелимо му да се бар један стоти део његових сањарија испуни. И то би већ била срећа
какве још није било на земљи!

Одмах после ручка гости се разиђоше, да би стигли да се преобуку и спреме за венчање.

Кад остаде сам, и поче да се сећа разговора нежења, Љевин се још једанпут упита:
постоји ли у његовој души то осећање жаљења за слободом о којем су они говорили? И
осмехну се на ово питање. »Слобода? Нашто слобода? Срећа је само у љубави и жељама;
мислити њеним жељама и њеним мислима, то јест, без икакве слободе - ето, то је срећа!«

»Али знам ли ја њене мисли, њене жеље, њена осећања?« одједном му шапну некакав
глас. Осмејак ишчезе с његова лица и он се замисли. И одједном га обузе чудновато осећање.
Обузе га страх и сумња - сумња у све.

»А шта ћемо ако ме она не воли? Шта ћемо, ако се она удаје за мене само зато да се уда?
Шта ћемо, ако она сама ме зна шта ради?« питао се он. Она се може освестити, и тек кад се
уда појмити да ме не воли, и да ме није могла волети.« И чудновате, најгоре мисли о њој

почеше му долазити. Био је љубоморан на Вронског као пре годину дана, као да је оно вече,
кад ју је видео с Вронским, било јуче. Сумњао је: да ли му је она казала све.

Брзо скочи. »Не, то не може тако! - рече у себи очајно. - Идем к њој, питаћу је, рећи ћу
последњи пут: ми смо још слободни, није ли боље да се зауставимо? Све је боље него вечита
несрећа, срамота, неверство!« С очајањем у срцу и са срџбом на све људе, на себе, на њу, он
изиђе из гостионице и пође к њој.