Page 425 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Е доста, Саша, не љути се! - рече јој смешећи се бојажљиво и нежно. - Ти си била крива.
И ја сам био крив. Ја ћу све то исправити. - И помиривши се са женом обуче капут

маслинасте боје са кадифеним оковратником, узе шешир и пође у атеље. Прилика која му
тако испаде за руком, беше већ заборављена. Сад га је радовала и узбуђивала посета коју чине
његовом атељеу знатни Руси што су се довезли на каруцама.

О својој слици, оној која је стајала на ногарима, он је у дубини душе имао само један суд
- да сличну слику није још нико никада радио. Није мислио да је његова слика боља од свих
Рафаелових слика; али је знао да оно што је он хтео да изрази у овој слици, нико никада није
изражавао. То је поуздано знао, и знао већ одавно, од оног часа кад ју је почео радити. Али су
оцене људи имале за њега огроман значај и узбуђивале су га до дна душе. Свака,
најништавнија примедба која би показивала да судије виде макар мали део онога што је он

видео у слици, узбуђивала га је до дна душе. Својим судијама приписивао је увек већу дубину
разумевања него што је сам имао, и увек је очекивао од њих нешто такво што сам није видео
у својој слици. И често је, како му се чинило, у судовима гледалаца и налазио то.
Прилазио је брзим корацима ка вратима свога атељеа, кад, упркос своме узбуђењу, једна

мека осветљеност прилике Анине која је стајала у сенци улаза и слушала Гољењишчева који
јој је нешто ватрено говорио, а очевидно је у исто време желела и да види долазећег
уметника - та осветљеност га запањи. Ни он сам није осетио како је, прилазећи им, уграбио
и прогутао тај утисак баш као и подбрадак онога трговца што је продавао цигарете и сакрио
га негде, одакле ће га извадити кад му затреба. Разочарани већ унапред причањем

Гољењишчева о уметнику, посетиоци се још више разочараше његовом спољашњошћу.
Средњега раста, здепаст, клатећи се у ходу, Михаилов, у свом кестењастом шеширу, капуту
маслинасте боје, и у уским панталонама тада кад су се већ одавно носиле широке, а особито
обичношћу свога широког лица и помешаним изразом бојажљивости и жеље да очува своје
достојанство - учини непријатан утисак.

- Молим покорно - рече, старајући се да остане равнодушан, уђе у ходник, извади кључ из
џепа и отвори врата.