Page 422 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Сумњам. Он је изванредан портретиста. Јесте ли видели портрет Васиљкове? Само,
чини ми се, више неће да ради портрете, и зато може бити да је заиста у невољи. Ја кажем
да...

- Да ли би хтео да изради портрет Ане Аркадијевне? - рече Вронски.

- Зашто мој? - рече Ана. - После твога, ја нећу никакав други портрет. Боље нека изради
Ани (тако је звала своју девојчицу). Ево је баш - додаде, погледавши кроз прозор на лепотицу
Италијанку дојкињу, која беше изнела дете у врт; намах се неприметно обазре и према
Вронском. Лепотица дојкиња, чију је главу Вронски узео као модел за своју слику, била је
једина тајна жалост у животу Анином. Вронски, узимајући је за модел при сликању, уживао
је у њеној лепоти и средњовековству; Ана пред самом собом није смела да призна да се боји

љубоморе на ову дојкињу, те је стога особито пазила и мазила и њу и њеног малишана.
Вронски такође погледа кроз прозор, па у очи Ани, и окренувши се брзо Гољењишчеву
рече:

- А познајеш ли ти тога Михаилова?

- Сретао сам га. То је особењак, и без икаквог образовања. Знате, један од оних дивљих

нових људи који се сад често виђају; знате, од оних слободњака који су d’emblee [146]
васпитани у појмовима неверовања, одрицања и материјализма. Пређе су - говорио је
Гољењишчев, не примећујући или не желећи да примети да су и Ана и Вронски хтели да
говоре - пређе, обично, слободоумни људи баш васпитавали су се на појмовима религије,
закона и морала, па су сами, тек борбом и радом долазили до слободоумља; а сад се

појављује нов тип самониклих слободоумних људи; ничу, а нису никада чули да постоје
закони морала и религије, да постоје ауторитети; просто ничу на појмовима одрицања свега,
то јест, ничу дивљи. Ето, Михаилов је такав. Он, изгледа, син московског оберлакеја, није
добио никакво образовање. Кад је ступио у академију уметности и створио себи репутацију,
он, као паметан човек, зажеле да се образује. И обрати се ономе што му се чинило извор
образовања, журналима. У старо доба, сећате се, човек који је хтео да се, образује, рецимо
Француз, почео би да изучава све класике: и богословце, и трагичаре, и историчаре, и
филозофе, и, знате већ, сав умни посао који би му предстајао. А код нас, сада, ударе право у

негативну књижевност, усвоје врло брзо екстракт негативне науке, и готови су. И не само то;
двадесет година раније, неко од њих би у тој књижевности нашао знаке борбе с
ауторитетима, с вековним гледиштима, и из те би борбе закључио да је било и има и нешто
друго; сада, сместа наилази; на литературу такву у којој се стара гледишта не удостојавају ни

препирке, већ се отворено говори: нема другога до evolution [147] , одабирање, борба за
опстанак - и то је све. Ја сам у своме чланку...

- Знате шта? - рече Ана која се већ одавно обазриво згледала с Вронским, и знала да
Вронског не занима образовање тог уметника, него само мисао да му помогне и поручи код
њега портре. - Знате шта? - одлучно прекиде она Гољењишчева. - Хајдемо к њему!

Гољењишчев се трже и радо пристаде. Али како је уметник становао у удаљеном кварту,
одлучише да узму кола.

Кроз један сат, Ана поред Гољењишчева, и Вронски на предњем седишту кола,
зауставише се пред новом, ружном кућом у далеком кварту. Сазнавши од вратареве жене која
им изађе у сусрет, да Михаилов прима у атељеу; а сада је у своме стану, ту близу, на неколико