Page 450 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 450
да се ради, Љевин није могао са женом ни да разговара: зазорно му је било. Кити, напротив,
била је активнија него обично. Била је чак живља него пре. Она нареди да се донесе вечера,
сама размести ствари, помагаше да се наместе постеље, и не заборави да их поспе
персијским прашком. Била је узбуђена, и имала брзину комбинација која се код мушкараца
јавља пред битком, борбом, у опасним и одлучним тренуцима живота, у оним тренуцима
када мушкарац једном засвагда показује своју вредност, доказује да сва његова прошлост
није била узалуд, да је била припрема за тај тренутак.
Све јој је ишло од руке; и још не беше дванаест сати, а све ствари беху распоређене чисте
и уредне, некако тако особито да гостионичка соба поче личити на кућу, на њене собе:
постеље намештене, четке, чешљеви и огледала извађени, убруси раширени.
Љевин је налазио да би било неопростиво сада јести, спавати, чак и говорити; осећао је
да је сваки покрет непристојан. Она пак, размешта четкице, али ради то тако да у томе нема
ничега увредљивог.
Међутим, нису могли ништа да једу, дуго нису могли заспати, чак задуго и не легоше да
спавају.
- Веома ми је мило што сам га приволела да му сутра свештају масло - говорила је она
седећи у спаваћем рубљу пред својим огледалом за склапање и чешљајући чистим чешљем
меку, мирисаву косу. - Ја то никад нисам видела, али знам, мама ми је говорила, да су то
молитве за оздрављење.
- Зар ти мислиш да он може оздравити? - рече Љевин гледајући у узак раздељак на
потиљку њене округле главице, који се стално затварао чим би она повукла чешаљ напред.
- Питала сам доктора: он каже да болесник не може живети дуже од три дана. Али зар
они могу знати?... Ипак ми је врло мило што сам га наговорила - рече гледајући у мужа
искоса, због косе. - Све може бити - додаде она с оним особитим, мало лукавим изразом који
се увек виђао на њеном лицу кад је говорила о религији.
После њиховог разговора о религији, док су још били вереници, ни он ни она нису никад
започињали разговор о томе; али она је и даље испуњавала обред посећивања цркве и
молитава, увек са подједнако мирном свешћу да то тако треба. Без обзира на његова
уверавања о противном, она је била тврдо уверена да је он исто такав, и још и бољи
хришћанин од ње, и да све што он о томе говори није друго до један од његових смешних
мушких испада, као кад о broderie anglaise каже: добри људи крпе рупе, а она их нарочито
исеца, итд.
- Да, ето, та жена, Марија Николајевна, није умела ништа од свега тога да удеси - рече
Љевин. - И... морам признати да ми је сад веома, веома мило што си дошла. Ти си таква
чистота, да... Он узе њену руку, и не пољуби је (да јој љуби руку у близини смрти, чинило му
се непристојно), већ је само стеже гледајући у њене просијавајуће очи са изразом кривца.
- Теби би било мучно да си сам - рече она, и подигнувши увис руке које су заклањале
њене од задовољства поцрвенеле образе, зави косу на потиљку и придену је. - Да - настави -
Марија не зна... Ја сам, срећом, много научила у Содену.
- Зар је тамо било оваквих болесника?
- Још горих.
- За мене је страшно то што не могу да га не замишљам какав је био као млад... Нећеш ни
