Page 449 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIX

»Сакрио од премудрих, а открио деци и неразумнима«, тако је мислио Љевин о својој
жени разговарајући с њом тога вечера.

Љевин је мислио о јеванђелској изреци не по томе што би себе сматрао за премудрог.
Није сматрао себе премудрим, али није могао не знати да је био паметнији од жене и Агафје
Михаиловне; и није могао не знати да, кад мисли о смрти, мисли свом силом душе. Знао је
такође да су многи велики мушки умови, чије је мисли о томе читао, размишљали о томе,
али нису знали ниједан стоти део од онога што је о томе знала његова жена и Агафја
Михаиловна. Ма како да су се разликовале те две жене, Агафја Михаиловна и Каћа, како је
називаше брат Николај, и како Љевину сад беше особито пријатно да је зове, оне су у овоме

биле потпуно сличие. Обе су несумњиво знале шта је живот и шта је смрт; и премда не би
могле одговорити, чак не би ни разумеле питања која је замишљао Љевин, ниједна од двеју
не би двоумила о значењу појаве, и потпуно би једнако, не само између себе, него делећи тај
поглед са милионима људи, погледале на појаву. Доказ да знају шта је смрт, у томе је што, не
двоумећи ни тренутка, знају како треба да се понашају са самртником, и не боје га се. Љевин

пак, и други, мада много шта могу рећи о смрти, то очевидно не знају, зато што се боје смрти,
и никако не знају шта да раде кад људи умиру. Да се Љевин сад нашао сам с братом
Николајем, он би са страхом гледао у њега, са још већим ужасом чекао, и ништа друго не би
умео урадити.

Али није то све: он није знао шта да говори, како да гледа, како да хода. Говорити о
нечему страном, чинило му се увредљиво и немогућно; говорити о смрти, о нечем суморном,
такође немогућно. Ћутати, такође се не може. »Да га гледам - помислиће да га испитујем, да
се бојим; да га не гледам - помислиће да мислим о нечем другом. Да идем на прстима -
сметаће му; да газим целом ногом - не допушта ми савест.« Кити пак, очевидио, нити је

мислила, нити имала времена да мисли о себи; она је мислила о њему, јер је нешто знала, и
све је излазило добро. Она је причала и о себи, и о својој свадби, и смејала се, и жалостила
се, и миловала га, и говорила о случајевима оздрављења, и све је излазило добро; значи, она
нешто зна. Доказ да делатност њена и Агафје Михаиловне није инстинктивна, животињска,
неразумна, у томе је што су, осим физичког неговања, олакшања мука, и Агафја Михаиловна
и Кити захтевале за самртника још нешто, важније од физичког неговања, нешто такво што
није имало ничега општег са физичким условима. Говорећи о старцу који је умро, Агафја
Михаиловна рече: »Што, хвала богу, причестили су га, очитали молитву, дај боже да свако

тако умре.« Каћа, исто тако, поред свих брига о рубљу, о ранама од лежања, о напитцима,
успела је још првог дана да болесника увери о потреби причешћа и свештања масла.

Дошавши од болесника на преноћнште у своје две собе, Љевин је седео оборене главе не
знајући шта да ради. Да оставимо мисли о вечери, спремању за спавање, договоре о томе шта