Page 454 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 454

облачи, да поручује сандук. И чудновато, осећао се потпуно хладан; није осећао ни жалост,
  ни губитак, а још мање тугу за братом. Ако је још нешто осећао према брату, онда је то пре
  била завист због оног знања које самртник сад има, а које он не може да има.

      Дуго  је  још  тако  седео  крај  брата,  очекујући  непрестано  крај.  Али  крај  није  долазио.
  Врата  се  отворише  и  појави  се  Кити.  Љевин  устаде  да  је  задржи.  А  у  који  мах  устаде,  чу
  кретање самртника.

      - Не иди - рече Николај и пружи руку. Љевин му пружи своју, и срдито махну на жену да
  иде.

      Држећи самртникову руку у својој руци Љевин преседе пола сата, сат, два сата. Сад више
  није мислио о смрти. Мислио је: шта ли ради Кити? Ко станује у суседној соби? Има ли
  доктор своју властиту кућу? Прохте му се да једе и да спава. Пажљиво извуче руку и опипа
  брату ноге. Ноге беху хладне, али болесник је дисао. Љевин хтеде опет да изиђе, на прстима,
  али се болесник покрену и рече: »не иди«.



                                                         * * * * * * *


      Свануло  је;  болесниково  стање  било  је  исто.  Љевин  ослободи  руку,  и  не  гледајући

  самртника оде у своју собу и заспа. Кад се пробудио, уместо извештаја да је брат умро, што је
  очекивао, он сазнаде да се болесник вратио у једно раније стање. Опет је почео да седи, да
  кашље, почео је опет да једе, да говори, престао говорити о смрти, опет почео изражавати
  наду на оздрављење, и постао још раздражљивији и суморнији него пре. Нико, ни брат, ни
  Кити, није могао да га умири. На све се љутио, свима је говорио непријатности, све је корео
  за своје муке, и тражио да му се доведе чувени доктор из Москве. На сва питања о томе како
  се  осећа,  одговарао  је  подједнако  са  изразом  мржње  и  укора:  »мучим  се  ужасно,
  неиздржљиво!«

      Болесник се мучио више и више, а особито због рана од лежања, које се већ више нису
  дале  залечивати;  и  све  се  више  и  више  љутио  на  оне  што  га  окружаваху,  корео  их  за  све,

  особито зато што му не доводе доктора из Москве. Кити се на разне начине стараше да му
  помогне и да га умири; али све беше узалуд, и Љевин је видео да је и она већ измучена и
  физички  и  морално,  мада  то  није  признавала.  Оно  осећање  смрти  које  је  код  свију  њих
  изазвао био његов опроштај са животом оне ноћи кад је позвао брата, беше разрушено. Сви су
  знали да ће он неминовно и скоро умрети, да је већ упола мртав. Сви су само једно желели -
  да  умре  што  пре.  Али  сви  су,  некако  кришом,  давали  му  из  бочица  лекове,  тражили  нове
  лекове и доктора, и варали и њега и себе, и једни друге. Све је то било лаж, гадна, увредљива

  и подругљива лаж. И ту лаж Љевин је, како по особинама свога карактера, тако и стога што
  је највише волео умирућег брата, ту је лаж Љевин необично болно осећао.

      Љевина је одавно занимала мисао о измирењу браће, макар пред саму смрт, и писао је
  брату Сергију Ивановичу; а кад доби од њега одговор, прочита то писмо болеснику. Сергије
  Иванович  је  писао  да  не  може  лично  доћи;  али  је  у  дирљивим  изразима  молио  брата  за
  опроштење.

      Болесник не рече ништа.

      - Шта да му пишем? - упита Љевин. Надам се да се не љутиш на њега.
   449   450   451   452   453   454   455   456   457   458   459