Page 445 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

нада.

Сачекав први тренутак ћутања, Љевин устаде, желећи да се бар за тренутак избави од
тешког осећања, и рече да иде да зовне жену.
- Лепо, а ја ћу наредити да се овде почисти. Овде је и прљаво и задише, мислим. Маша!

спреми овде - с муком рече болесник. - Па кад спремиш, изиђи - додаде, упитно гледајући у
брата.

Љевин ништа не одговори. Кад изиђе у ходник, застаде. Рекао је да ђе довести жену, али
сада, разабравши се у осећању које га беше обузело, он, напротив, реши да покуша
наговорити жену да не иде болеснику. »Зашто да се мучи и она?« помисли.
- Шта је? Како је? - уплашено упита Кити.

- Ах, то је ужасно, страшно! Зашто си долазила? - рече Љевин.

Кити поћута неколико секунада, бојажљиво и жалосно гледаше у мужа, а затим приђе и
узе га обема рукама за лакат.

- Костја! Одведи ме к њему, лакше ће нам бити удвоје. Само ме одведи, одведи ме, молим
те, па после изиђи - рече она. - Разумеј да ми је много теже гледати тебе а не видети њега.
Тамо бих могла можда бити од користи и теби и њему. Молим те, допусти! - молила је мужа
тако као да срећа њеног живота зависи од тога.

Љевин је морао пристати; прибравши се и заборавивши сасвим на Марију Николајевну,
пође с Кити опет брату.

Лако корачајући и непрестано гледајући у мужа, показујући му храбро и сажаљиво лице,
уђе у болесникову собу, и окренувши се полако тихо затвори врата. Нечујним корацима приђе
болесниковој постељи, заобиђе тако да он није морао окретати главу, узе својом свежом
младом руком костур његове огромне руке, стеже је, и са оном само женскињу својственом

неувредљивом и болећивом, тихом живахношћу поче говорити с њим.
- Ми смо се виђали у Содену, али се нисмо познавали - рече она. - Нисте мислили да ћу
бити ваша снаха.

- Ви ме не бисте познали? - рече он са светлим осмејком.

- Не, познала бих вас. Како сте добро урадили што сте нас известили! Није било дана да
вас се Костја не сети и да се узнемири.

Али болесникова живахност не потраја дуго. Још она и не заврши одговор, а на лицу
његову изби строг прекоран израз зависти самртника према живима.

- Ја се бојим да вам овде неће бити сасвим добро - рече она окрећући се од његовог
упорног погледа и разгледајући собу. - Треба потражити од гостионичара другу собу - рече
мужу - а и да бисмо били ближе.