Page 502 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Какве је теби Костја говорио?

- Он је писао кредом. То беше дивно!... А како давно ми се чини да је то било - рече она.
Три жене замислише се о истом. Кити прва прекиде ћутање. Она се сећала целе последље
зиме пред удају, и њеног заноса са Вронским.

- Једно само... ранија једна страст Варењкина - рече она сетивши се тога по природној
вези мисли. - Хтела сам да некако кажем то Сергију Ивановичу, да га припремим. Сви су они

- додаде она - страшно љубоморни на нашу прошлост.
- Нису сви - рече Доли. - Ти то судиш по твоме мужу. Њега непрестано мучи успомена на
Вронског. Зар не?

- Истина је - замишљено и смешећи се очима одговори Кити.

- Само не знам - узе кнегиња у заштиту свој матерински надзор - каква га твоја прошлост
може узнемиравати? Што ти се Вронски удварао? Па то бива са сваком девојком.

- Али ми не говоримо о томе - поцрвеневши рече Кити.
- Чекај, допусти, - настави мати - и затим, ти ми сама ниси хтела допустити да говорим с

Вронским. Сећаш ли се?
- Ах, мама! - са изразом бола рече Кити.

- Сад се девојке не даду задржавати... Твоји односи нису могли отићи даље него што
треба; ја бих га иначе без тебе изазвала. Уосталом, душо моја, теби не треба узбуђење. Молим
те, сети се тога и умири се.

- Ја сам потпуно мирна, maman.

- Каква је срећа тада била за Кити што је Ана допутовала - рече Доли; - а каква несрећа за
њу. Сасвим обрнуто - додаде она поражена својом мишљу. - Тада је Ана била тако срећна, а
Кити сматрала себе за несрећну. Како је изишло сасвим обратно! Ја често мислим о њој.

- Имаш о коме и да мислиш! Гадна, одвратна жена, без срца - рече мати, која није могла
да заборави да се Кити није удала за Вронског, него за Љевина.

- Како вас не мрзи да говорите о томе - рече Кити љутито - ја о томе не мислим и нећу да
мислим... И нећу да мислим - проговори она ослушкујући познате кораке свога мужа по
степеницама терасе.

- О чему то: и нећу да мислим? - упита Љевин улазећи на терасу.
Али му нико не одговори, и он не понови питање.

- Жао ми је што сам разорио ваше женско царство - рече незадовољно обухвативши
погледом све и појмивши да су говориле о нечем што не би хтеле казати пред њим.

За тренутак осети да се слаже с Атафјом Михаиловном, с њеним незадовољством што
кувају малину без воде, и уопште због туђег, Шчербацког утицаја. Међутим, ипак се осмехну
и приђе Кити.

- А ти, како си? - упита и гледајући у њу с истим изразом с којим су се сад сви обраћали
њој.

- Врло добро - смешећи се рече Кити - а како је тамо код тебе?

- Три пута вуку више него таљигама. Хоћемо ли по децу? Наредио сам да прежу.