Page 520 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

весео. Да се Љевин упознао с њим као нежењен, они би се извесно зближили били. Љевину
је био мало непријатан његов празнички однос према животу, и некаква разуздана
елеганција. Као да је присвајао себи високу, несумњиву важност зато што је имао дугачке
нокте, капицу са тракама, и остало; али је све то изглађивала његова добродушност и

уљудност. Он се свиђао својим лепим васпитањем, одличним изговором француског и
енглеског језика, и још тиме што је био човек његовога света.
Васењки се необично допаде степски донски коњ лево у логову. Непрестано се усxићивао
њиме: »Како је дивно на степском коњу јахати по степи. А? Зар не?« говорио је он. Јахање на

степском коњу, представљао је он себи, мора бити, као нешто дивље, поетично, и заправо
нејасно шта; али његова наивност, спојена с његовом лепотом, љупким осмејком и грацијом
у покретима, беше врло привлачна. Да ли стога што је Васењкина природа била симпатична
Љевину, или зато што се Љевин старао, ради искупљења јучерашњег греха, да у њему пронађе
све што је лепо, тек Љевину беше пријатно с њим.

Кад одмакоше за три километра, Весловски се одједном маши за цигаре и новчаник, и
није знао да ли их је изгубио, или оставио на столу. У новчанику је било три стотине
седамдесет рубаља, и зато се ствар није могла тек тако оставити.

- Знате шта, Љевине, да ја на овом донском логову одјурим до куће. То ће бити најбоље.
А? - говорио је спремајући се већ да јаше.

- Немојте, зашто бисте ви? - одговори Љевин, израчунавши да је Васењка тежак око сто
килограма. - Послаћу кочијаша.

Кочијаш оде на логову, а Љевин прихвати сам да тера коње.