Page 575 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

знала да је то ипак најбољи део њене душе, и да тај део њене душе брзо ураста у живот којим
је живела.

Кад изиђоше у поље, Дарја Александровна осети пријатно олакшање и хтеде да упита
људе како им се свидело код Вронског, кад одједном Филип кочијаш сам поче:

- Богаташи, јесу богаташи, а овса дадоше свега три мерице. Слистише коњи све пре
петлова. Шта је три мерице? Само једно мезе. Сад је овас и код механџија по четрдесет и пет
копјејака. Код нас, онима који дођу даје се колико год могу да поједу.

- Циција господин - потврди писар.
- А свиђају ли ти се њихови коњи? - упита Доли.

- Коњи - сила добри. И храна добра. Али ми је све нешто било досадно, Дарја
Александровна; не знам како је било вама - рече он окренувши к њој своје лепо и добро лице.

- Па и мени. Хоћемо ли стићи вечерас?

- Треба да стигнемо.
Вративши се кући и заставши све у добром здрављу и миле по расположењу, Дарја

Александровна поче са великом живахношћу да прича о своме путу, о лепом дочеку, о
раскоши и добром укусу живота код Вронских, и њиховим забавама, и не даде никоме да
против њих каже и једну реч.

- Треба познавати Ану и Вронског - њега сам сад боље упознала - па да се зна како су
дивни и дирљиви - говорила је она сад сасвим искрено, заборављајући оно неодређено
осећање незадовољства и нелагодности које је обузимаше тамо.