Page 578 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 578
XXVI
У септембру, Љевин пређе у Москву због Китиног порођаја. Већ је месец дана живео
беспослен у Москви, кад Сергије Иванович, који је имао имање у Кашинској губернији, и
који је узимао велико учешће у питању предстојећих избора, поче да се спрема да иде на
изборе. Позва и брата, који је имао нешто мало имања у сељезњевском срезу. Љевин је и
иначе имао да сврши у Кашину један неодложан посао своје сестре, која је живела у
иностранству. Ствар се тицала туторства и пријема новца за откуп имања.
Љевин се непрестано још двоумио, али Кити, која је видела да му је досадно у Москви и
саветовала му да иде, беше без његова знања поручила за њега племићки мундир који је
коштао осамдесет рубаља. И ових осамдесет рубаља, плаћених за мундир, беху главни узрок
који побуди Љевина да иде. Он отпутова у Кашин.
И сада, већ је шест дана у Кашину, посећује сваки дан скупштину, и стара се да сврши
сестрин посао, који никако још није успео да крене с места. Сви предводници племства беху
заузети око избора, и није се могла постићи ни најпростија ствар, ако је зависила од
старатељства. Оно друго, пријем новца, такође је наилазило на сметње. После дугог старања
око скидања забране, новац се најзад могао издати, али бележник, необично услужан човек,
није могао да изда упутницу, јер је потребан био председников потпис, а председник није
предао дужност, а сам је на седници. Сва ова старања, тумарања с једног места на друго,
разговори са врло добрим и љубазним људима, који су потпуно схватали непријатност
молиочева положаја, али нису могли да му помогну, све то напрезање, без икаквих резултата,
изазвало је код Љевина мучно осећање, слично оној несносној немоћи која се осети у сну кад
човек хоће да употреби физичку снагу. Љевин је то почесто осетио разговарајући са својим
необично добродушним повереником. Овај повереник, како је изгледало, чинио је све
могућно и напрезао све своје умне силе да изведе Љевина из тешког положаја. »Знате шта да
покушате - говорио је повереник више пута - отидите тамо, и отидите онамо«, и повереник је
правио читав план како да се обиђе оно судбоносно начело које је све ометало. Обично је
одмах и додавао: »Опет ће затезати ствар, али покушајте.« И Љевин је покушавао и ишао. Сви
су били добри и љубазни, али оно што се обилазило на крају је опет израстало, и опет
преграђивало пут. Особито је увредљиво било то што Љевин никако није могао да разуме с
ким се он то бори, ко има користи од тога што се његова ствар не свршава. То, изгледа, нико
није знао; није знао ни повереник. Кад би Љевин то могао разумети, као што је, на пример,
разумео зашто се при вађењу карата на железничкој благајни мора стати у ред, не би му било
криво и несносно; али о препрекама на које је наилазио у послу, нико није могао дати
објашњење зашто постоје.
Љевин се уосталом много изменио после своје женидбе; био је стрпљив, и кад није могао
разумети зашто је све то тако удешено, у себи је говорио да он, не знајући све, не може ни
