Page 600 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

I

Љевини живе већ трећи месец у Москви. Већ је одавно прошао рок кад је Кити, по
најтачнијим рачунима оних који знају те ствари, требала родити, а она је међутим још
једнако носила, и ни по чему се није опажало да је то време сад било ближе него пре два
месеца. И доктор, и бабица, и Доли, и мати, а особито Љевин, који није могао без страха ни
да помисли о ономе што се приближава, почеше осећати нестрпљење и немир; једина Кити

се осећаше потпуно мирна и срећна.
Она је сад јасно сазнавала рађање новог осећања љубави у себи према будућем, а донекле
за њу већ и садашњем детету, и са уживањем се предавала том осећању. Дете већ више није
било сасвим њезин део, него је понекад живело и својим независним од ње животом. Често

јој је то наносило болове, али у исто време хтела је и да се смеје од чудновате нове радости.
Сви они које је Кити волела били су с њом, и сви су били тако добри према њој, тако су је

неговали, тако је у свему наилазила само на пријатности, да не би пожелела лепши и
пријатнији живот кад не би знала и осећала да се то мора скоро свршити. Једно јој је
реметило дражи овога живота, то што њен муж не беше онакав каквог га је волела, и какав је
био на селу.

Она је волела његов миран, љубазан и гостољубив тон на селу. У граду, пак, он је увек био
немиран и на опрезу, као да се бојао да неко не увреди њега, а особито не њу. Тамо, на селу,
осећајући себе на своме месту, никуд се није журио, нити је икад био беспослен. Овде, у
вароши, стално се журио, тобож да не пропусти нешто, међутим није имао никаква посла.
Кити га је жалила. Другима, она је то знала, он није изгледао за жаљење; напротив, када га је

Кити посматрала у друштву као што се, бива, посматра онај који се воли да би се видео
тобож као туђинац и да би се тако одредио утисак који он производи на друге - видела је, чак
и са страхом због своје љубоморе, да он у очима људи не само да није за жаљење, већ је
примамљив својом исправношћу, својом унеколико застарело стидљивом учтивошћу према
женскињу, својом снажном фигуром, и, како се Кити чинило, својим особито изразитим
лицем. Али она га није гледала споља, већ изнутра; видела је да он овде није онај прави;
друкчије није могла да одреди његово стање. Понекад га је у души корела зато што не уме да

живи у вароши; понекад пак признавала да му је заиста тешко да ту удеси свој живот тако да
би могао бити задовољан њим.

И збиља, шта је могао радити? Карте није волео. У клуб није ишао. Да тумара са
весељацима, какав је Облонски, она је знала шта би то значило... то би значило пити, и
после пијанке ићи које-куда. Није могла да се не ужасава при помисли куда у таквим
случајевима иду мушкарци. Да залази у друштво? Знала је да за то треба налазити
задовољства у зближавању с младим женама, а то она није могла желети. Да седи код куће с
њом, с матером и са сестрама? Колико год су њој били пријатни и весели разговори »рекла-