Page 603 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

II

- Дакле, сврати, молим те, до грофице Бољ - рече Кити мужу кад овај у једанаест часова,
пре него што ће отићи од куће, обиђе жену. - Знам да ћеш ручати у клубу, тата те је уписао. А
шта ћеш радити пре подне?

- Идем само до Катавасова - одговори Љевин.
- Зашто тако рано?

- Обећао је да ће ме упознати с Метровом. Хтео сам да разговарам с њим о моме раду, то
је познат петроградски научник - рече Љевин.

- Да, његов си чланак тако хвалио? А после? - рече Кити.

- Свратићу још можда у суд, због сестрине ствари.

- А на концерат? - упита она.
- Куда ћу сам!

- Иди, иди; изводе нове ствари... То те је тако занимало. Ја бих неизоставно ишла.

- У сваком случају, свратићу кући пред ручак - рече он гледајући у часовник.
- Обуци реденгот, да би могао и до грофице Бољ.

- Зар је то баш неизоставно потребно?

- Ах, неизоставно! Гроф је био код нас. Шта те то стаје? Свратићеш, сешћеш,
поразговараћеш пет минута о времену, устаћеш, и отићи ћеш.

- Нећеш ми веровати, тако сам одвикао од тога да ме је просто срамота. Како то? Дође туђ
човек, седне, поседи без икаква посла, њима смета, себи квари расположење, и отиде.

Кити се насмеја.
- Па ваљда си правио посете као нежењен? - рече она.

- Правио сам, али ми је увек било зазорно, а сад сам тако одвикао да бих, тако ми бога,
волео два дана да не ручам, само да ту посету не правим. Тако ми је зазорно! Све ми се чини
да ће их то увредити, и да ће рећи: зашто си долазио кад немаш никаква посла?

- Не, неће их увредити. Ја ти за то одговарам - рече Кити гледајући са смехом у његово
лице. Она га узе за руку. - Е, збогом... Отиди, молим те.

Он већ хтеде поћи, пољубивши женину руку, кад га она заустави.

- Костја, знаш ли да ми је остало само педесет рубаља?
- Па ништа, свратићу у банку и узећу. Колико? - рече са познатим јој изразом
незадовољства.