Page 601 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

казала«, како је те разговоре између сестара називао стари кнез - знала је да би њему то
морало бити досадно. Шта му је остало да ради? Да настави писање своје књиге? Покушао је
да то ради, и у прво време ишао у библиотеку да тражи и исписује материјал за књигу; али,
како јој је говорио, што више беспосличи, све мање времена му остаје. А осим тога, жалио

јој се да је овде одвећ много разговарао о својој књизи, и да су му се услед тога све мисли о
њој побркале и изгубиле за њега интерес.
Једина корист од градског живота била је та што ту, у граду, није међу њима никад било
свађе. Да ли зато што су услови живота у граду други, или зато што су обоје постали

обазривији и паметнији у том погледу, тек у Москви не беше свађе због љубоморе, које су се
тако бојали кад су прелазили у град.

У том смислу десио се чак један за њих обоје врло важан догађај, наиме сусрет Кити са
Вронским.
Стара кнегиња Марија Борисовна, кума Китина, која ју је одувек волела, зажелела је да

неизоставно види Кити. Кити, која због свога стања није никуд ишла, оде ипак с оцем
уваженој старици, и код ње срете Вронског.

При овом сусрету Кити је могла прекорети себе само зато што јој, за тренутак, кад уочи у
грађанском оделу некада јој тако познату фигуру, што јој стаде дисање, крв појури срцу, и
јасно руменило, осетила је, изби на лицу. Али то је трајало само неколико секунди. Отац
њен, који поче нарочито гласно говорити с Вронским, још није свршио свој разговор, а она је
већ била потпуно спремна да гледа у Вронског, да говори с њим, ако је потребно, исто онако
како је говорила с кнегињом Маријом Борисовном, и, што је главно, тако да би све до
последњег гласа и осмејка могао одобрити и њен муж, чије невидљмво присуство као да је
осећала уза се тога тренутка.

Измењала је с њим неколико речи, чак се мирно осмехнула на његову шалу о изборима,
које он назва »наш парламенат«. (Требало је осмехнути се, да би тиме показала да је

разумела шалу.) Али се одмах затим окрете кнегињи Марији Борисовној, и није више
ниједанпут погледала у Вронског све док он не устаде, праштајући се; тада погледа у њега
опет, али, очевидно, само зато што је неучтиво не гледати у човека кад се овај прашта и
клања.

Била је захвална оцу што јој ништа није рекао о сусрету с Вронским; али, видела је по
његовој особитој нежности после посете, за време обичне њихове шетње, да је био
задовољан њом. Она је сама била задовољна собом. Никако није очекивала да ће у себи наћи
толико снаге, да негде у дубини душе задржи све успомене о пређашњим осећањима према
Вронском, и да не само изгледа, него и буде према њему потпуно равнодушна и спокојна.

Љевин поцрвене много више од ње кад му она рече да је код кнегиње Марије Борисовне
видела Вронског. Било јој је врло тешко да му каже то, али јој је још теже било да настави
причање о појединостима сусрета, јер је он није питао, само натмурено гледао у њу.

- Врло ми је жао што ти ниси био тамо - рече она. - Али не да будеш у соби... не бих била
тако природна у твом присуству... Сада, црвеним много више, много више - говорила је

црвенећи до суза. - Него да си могао гледати кроз кључаоницу.
Искрене очи њене рекоше Љевину да је она била задовољна собом, и он се, без обзира на
то што је она црвенела, умири и поче распитивати, што је она баш и желела. Кад је сазнао
све, чак до оне појединости да само у првом тренутку није могла да не поцрвени, али да јој