Page 604 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Чекај. - Она га ухвати за руку. - Да поразговарамо, мене то брине. Ја, чини ми се, ништа
сувишно не трошим, а новац само измиче. Мора да нешто не радимо како треба.

- Ни најмање - рече он искашљујући се и гледајући је испод обрва.
Ово искашљавање она је добро познавала... То је био знак његовог јаког незадовољства,

не њоме, већ самим собом. Он је заиста био незадовољан, али не зато што се троши много
новаца, него зато што га неко подсећа на оно што би он, знајући да у томе има нечега
незгодног, желео да заборави.

- Наредио сам Соколову да прода пшеницу и да за млин узме унапред. Новаца ће бити у
сваком случају.
- Али ја се бојим да је уопште много...

- Ни најмање, ни најмање - понављао је он. - Е, збогом, душице.

- Збиља, понекад жалим што сам послушала маму. Како би добро било на селу! Овако сам
све вас намучила, и новац трошимо...

- Ни најмање, ни најмање. Откако сам се оженио, још се ниједанпут није десило да
кажем да би боље било да је друкчије него што је...

- Збиља? - рече она гледајући му у очи.
Оно малочас рече не мислећи, тек да је тиме утеши. Али кад је погледао у њу и видео да

су оне правичне љупке очи упитно управљене у њега, он понови исто, сад већ од свег срца.
»Ја њу збиља заборављам«, помисли, и сети се онога што их је тако скоро очекивало.

- Хоће ли бити скоро? Како се осећаш? - прошапта узевши је за обе руке.
- Ја сам толико о томе мислила, да сад већ ништа не мислим и не знам.

- И није те страх.

Она се презриво осмехну.
- Баш ништа - рече.

- Дакле, ако би нешто... ја ћу бити код Катавасова.

- Не, ништа неће бити, не мисли о томе. Ићи ћу с татом да прошетам по булевару.
Свратићемо к Доли. Чекам те пред ручак. Ах, да! Знаш ли да Долин положај постаје сасвим
немогућан? Дужна је на све стране, а новаца у кући нема. Јуче смо разговарали, мама, ја и
Арсеније (тако је звала мужа своје сестре Љвове), и решили смо да ти и он говорите Стиви.
То је већ и сувише. Са татом се не може о томе говорити... Али ако бисте ти и он...

- А шта ми можемо? - рече Љевин.

- Свратићеш ваљда код Арсенија, поразговарај с њим; он ће ти рећи шта смо решили.
- Лепо, са Арсенијем, унапред на све пристајем. Онда да свратим до њега. Збиља, ако

пођем на концерат, могу с Наталијом. Е, збогом.
На вратима заустави Љевина Кузма, стари слуга још из момачког доба, који је управљао

његовим градским газдинством.
- Дилбера су (то је био леви рудни коњ, доведен из села) наново потковали, па опет
храмље - рече он. - Шта наређујете?

Првих недеља у Москви Љевин се занимао коњима доведеним из села. Хтео је да удеси