Page 676 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

пољупце и стресавши се мрдну раменима. Затим подиже руку ка уснама и пољуби је.

»Шта је ово, ја почињем лудети« - и пође у собу за спавање где је Анушка спремала.
- Анушка - рече, заустави се пред њом, и гледајући собарицу није знала шта да јој каже.

- Хтели сте да идете к Дарји Александровној - као разумевајући, рече собарица.

- К Дарји Александровној? Да, ићи ћу.
»Петнаест минута тамо, петнаест натраг. Он већ иде, сад ће доћи - и она извади часовник

и погледа у њ. - Али како је могао отићи и мене оставити у оваквом положају? Како може да
живи без измирења са мном?« Она приђе прозору и узе гледати на улицу. Према протеклом
времену, он се већ могао вратити. Али рачун може бити нетачан, и она се опет поче сећати
кад је отишао, и бројаше минуте.

У тренутку кад се примицала великом часовнику да провери свој, неко се довезе. Она
погледа кроз прозор и спази његова кола. Али се нико није пео уз степенице, а доле су се
чули гласови. То је био курир који се вратио с колима. Она сиђе доле.

- Грофа нисам затекао. Отишао је Нижегородским путем.

- Шта? Шта... - обрати се она руменом, веселом Михаилу, који јој даваше натраг писамце.
»Он га није добио«, сети се.

- Иди с тим писмом на село грофице Вронске, знаш? И одмах донеси одговор - рече она
Михаилу.

»А ја, шта ћу чинити? - помисли она. - Да, идем до Доли, да, иначе ћу полудети. Да, могла
бих још и телеграфисати.« И она написа телеграм:

»Преко је потребно да разговарам с вама, дођите одмах.«

Пославши телеграм, оде да се обуче. Обучена и са шеширом, опет погледа у очи угојеној и
спокојној Анушки. Отворено саучешће видело се у њеним малим, добрим, сивим очима.
- Анушка, мила, шта да радим? - јецајући проговори Ана и немоћно се спусти у
наслоњачу.

- Што се тако узнемирујете, Ана Аркадијевна! То бива. Пођите, разонодите се - рече
собарица.

- Да, ићи ћу - прибирајући се и устајући рече Ана. - А ако дође телеграм, пошаљите га
Дарји Александровној... Не, вратићу се ја.

»Да, не треба мислити, треба радити нешто, отићи, а што је главно, отићи из ове куће«,
рече с ужасом ослушкујући страшно врење у своме срцу, и журно изиђе и седе у кола.

- Куда желите? - упита Петар пре него што ће сести на бок.
- На Знаменку, Облонскима.