Page 672 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVI

Никада још није прошао цео дан у свађи. Данас, први пут. И то није била свађа. То је било
очигледно признање потпуне охладнелости. Зар је могућно било погледати у њу онако како је
он погледао кад је улазио за коњски пасош? Погледати је, видети да јој се срце цепа од
очајања, и проћи ћутке, с равнодушно - мирним лицем? Не само да је охладнео према њој,
него ју је мрзео, јер је волео другу жену - то је јасно.

И сећајући се свих оних сурових речи које је Вронски казао, Ана је измишљала још и речи
које је очевидно желео и могао да каже, и све се више и више раздражавала.

»Ја вас не задржавам - могао је рећи он. Можете ићи куд хоћете, Нисте хтели да се
разведете од мужа, вероватно стога да му се опет вратите. Вратите се. Ако вам треба новаца,
ја ћу вам дати. Колико вам рубаља треба?«

Најсуровије речи, које би могао рећи неки груб човек, он јој је рекао у њеној уобразиљи,
и она му их није опраштала, као да је уистини казао.

»А зар се није још јуче клео у љубав, он, правичан и частан човек? А зар ја нисам већ
толико пута узалуд очајавала?« - одмах затим рече себи.

Цео тај дан, изузевши одлазак до Виљсонове, који јој одузе два сата, Ана је провела у
сумњама и колебању - да ли је све свршено, или још има наде на измирење; треба ли одмах
да отпутује, или да се још једном с њим састане. Чекала га је цео дан, а увече, одлазећи у
своју собу и наредивши да му саопште да је боли глава, замисли у себи: »Ако без обзира на
собаричине речи, дође, значи да ме још воли. Ако ли не, значи да је све свршено, и тада ћу
решити шта да радим!...«

Чула је увече тутањ његових кола која се зауставише, његово звонце, његове кораке и
разговор с девојком; поверовао је ономе што му рекоше, ништа више није хтео да распитује,

отишао у своју собу. Значи, све је свршено.
И смрт, као једино средство да се у његовом срцу успостави љубав према њој, средство да
га казни, и одржи победу у борби коју је зли дух, настањен у њеном срцу, водио с њим - јасно

и живо изиђе пред њу.
Сад је све свеједно: ићи или не ићи у Воздвиженско, добити или не добити развод од

мужа - све је непотребно. Потребно је само једно - казнити га.
Кад насу обичну дозу опијума, помисли: треба само испити цело стакленце, и умрети, и
то јој се учини тако лако и просто, да је опет с насладом почела мислити како ће се он
мучити, кајати и волети њену успомену, кад већ буде доцкан. Лежала је у постељи отворених

очију, гледала при светлости једне већ догореле свеће у карнису од штука [302] на таваници, и

на сенку од заклона која је захватала један део таванице, и јасно је замишљала шта ће он