Page 671 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- О, боже! колико пута! Али, знате, то је овако: понеко заседне за карте с тим, да увек

устане кад дође време за rendez - vous. [300] А ја се занимам љубављу тако да увече не
одоцним за партију. Према томе и удешавам.
- Не, ја не питам за то, него за оно право. - Она хтеде да рекне Хелсингфорс, али није

желела да каже реч коју је Вронски казао.
Дође и Војтов који је куповао пастува; Ана устаде и изиђе из собе.

Пре него што ће поћи од куће, Вронски сврати к њој. Она хтеде да се направи као да
нешто тражи по столу, али, застидевши се претворства, погледа му право у лице хладним
погледом.

- Шта сте хтели? - упита га француски.

- Да узмем пасош за Гамбету, продао сам га - рече он тоном који је јасније од речи
изражавао: »Да се објашњавам, немам кад, и не вреди.«

»Ја јој ништа нисам скривио - мислио је он. - Ако хоће себе да кажњава, tant pis pour elle.
[301]
« Али, излазећи, учини му се да она рече нешто, и срце му одједном задрхта од саучешћа
према њој.
- Шта си рекла, Ана?

- Ништа нисам казала - одговори она исто тако хладно и мирно.

»Е, ако је ништа, онда tant pis«, помисли он поново охладневши, окрете се и пође.
Излазећи, спази у огледалу њено лице: бледо, са уздрхталим уснама. Хтеде да застане и да јој
каже утешну реч, али га ноге изнеше из собе пре него што смисли шта да јој каже. Цео тај
дан провео је ван куће, а кад се доцкан вратио, девојка му рече да Ану Аркадијевну боли

глава, и да је молила да не улази код ње.