Page 673 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

осећати кад ње не буде, и кад она постане за њега само успомена. »Како сам јој могао рећи
оне сурове речи?« говориће он. »Како сам могао изићи из собе и ништа јој не казати? Али ње
сад већ више нема. Она је заувек отишла од нас. Она је тамо...« Одједном, сенка од заклона се
залелуја, обузе целу карнису, целу таваницу, друге сенке с друге стране таванице појурише јој

у сусрет; па онда, у тренутку, сенке одлетеше, али се одмах затим с новом брзином јавише,
занихаше се, слише се, и све постаде тамно. »Смрт!« помисли она. И такав ужас је обузе да
дуго није могла дрхтавим рукама да нађе жижицу и да припали другу свећу, уместо оне која
је догорела и угасила се. »Не, све, све, - само да се живи! Ја га волим. Он мене воли! Ово сада
је било, и проћи ће«, говорила је осећајући да јој сузе радости услед враћања животу теку низ
образе. И да би се ослободила страха, брзо пође к њему у кабинет.

Он је спавао у кабинету чврстим сном. Она му приђе, осветли озго његово лице, и дуго
гледаше у њега. Сад, кад је спавао, она га је волела толико да није могла задржати сузе
нежности; али, знала је, кад би се пробудио, погледао би у њу хладним, своје правичности

свесним погледом, и пре него ипо би му почела говорити о својој љубави, морала би му прво
доказати да је био крив пред њом. Не разбудивши га, Ана се врати у своју собу, и после другог
узимања опијума заспа пред само јутро тешким, непотпуним сном, за време којега не
престајаше да осећа себе.

Изјутра је опет притисну она страшна мора која се у њеним сновима понављала још пре
везе с Вронским и разбуди је. Старац са разбарушеном брадом ради нешто нагнут над
гвожђем, и уз то говори бесмислене француске речи, а она, као увек за време те море (што је
и чинило ужас), осећа да тај сељак не обраћа на њу пажњу, него ради некакав страшан посао
око гвожђа над њом. Пробудила се у хладном зноју.

Кад устаде, сети се као кроз маглу јучерашњег дана.

»Свађали смо се. Било је оно што је бивало већ неколико пута. Казала сам да ме боли
глава, и он није ушао. Сутра путујемо, треба да се видимо и спремимо за одлазак«, рече она у
себи. И дознавши да је Вронски у кабинету, пође к њему. Пролазећи кроз салон, чу да се пред
улазом у кућу заустави екипаж, и погледавши кроз прозор спази каруце, из којих се помоли
млада девојка у љубичастом шеширићу, наређујући нешто лакеју који је звонио. После

разговора у предсобљу неко се попе горе, и поред салона зачуше се кораци Вронскога. Он
брзим корацима сиђе низ степенице. Ана опет приђе прозору. Ено, сишао је гологлав и
пришао каруцама. Млада девојка у љубичастом шеширићу предаде му пакет. Вронски јој,
смешећи се, нешто рече. Каруце одоше; и он брзо утрча натраг уз степенице.

Магла која је покривала све у Аниној души, одједном се растури. Јучерашња осећања с
новим болом затишташе њено болно срце. Она сад није била у стању да разуме како је могла
толико да се понизи да проведе цео дан с њим у његовој кући. Уђе у његов кабинет да му
саопшти своју одлуку.

- То је Сорокина са својом кћери свратила и донела ми новац и хартије од maman. Јуче
нисам могао да их добијем. Како твоја глава, је ли боље? - рече мирно, не желећи да види и
да разуме мрачни и свечани израз њена лица.

Ана је ћутке пажљиво гледала у њега стојећи насред собе. Он погледа у њу, тренутно се
намршти, и настави да чита писмо. Она се окрете и лагано пође из собе. Још ју је могао
вратити, али она стиже до врата, а он је непрестано ћутао, и чуло се само шуштање листова

хартије при превртању.