Page 675 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVII

»Отишао! Свршено!« рече Ана у себи стојећи крај прозора. И као одговор на ово питање,
они утисци од мрака после гашења свеће, и од страшнога сна, сливајући се у једно, испунише
јој срце хладним ужасом.

- Не, то не може бити! - узвикну она, и прошав собу јако зазвони. Тако је обузе страх да
остане сама, да је, не чекајући долазак лакеја, пошла му у сусрет.

- Сазнајте куд је отишао гроф - рече она.
Лакеј одговори да је гроф отишао до коњушница.

- Наредио је да вам јавимо да ће се кола одмах вратити, ако желите да се извезете.

- Добро, станите. Написаћу писамце. Пошаљите Михаила с писмом до коњушница. Брзо!

Она седе и написа:
»Ја сам крива. Врати се кући, треба да се објаснимо. Тако ти бога, дођи, мени је
страшно.«

Запечати писмо и даде га момку.

Бојала се да остане сама, и одмах за момком изиђе из собе и оде у детињу собу.
»Шта је сад, то није он, то је неко други! Где су његове плаве очи, његов љупки и

бојажљиви осмејак?« беше прва њена мисао кад угледа своју пуначку, румену девојчицу са
црном коврџастом косом, уместо Серјоже, кога је, у збрци својих мисли, очекивала да види у
детињој соби. Седећи за столом, девојчица је упорно и јако лупала по њему запушачем, и
бесмислено гледала у матер својим црним као трњинице очима. Одговоривши Енглескињи
да је потпуно здрава, и да сутра путује на село, Ана седе поред девојчице и поче окретати

пред њом запушач боце. Али гласни, јасни смех детета, и покрет који оно учини обрвом, тако
је живо подсети на Вронског, да је брзо, уздржавајући јецање, устала и изишла. »Је ли
могућно да је све свршено? Не, то не може бити - мислила је. - Вратиће се. Али како ће ми
објаснити онај осмејак, ону живахност после разговора с њом? Но ако и не објасни, ипак ћу
поверовати. Ако не поверујем, остаје ми једно... али ја нећу.«

Погледа у часовник. Прошло је дванаест минута. »Сад је већ добио писмо и иде натраг.
Нема дуго, још десет минута... Али ако се не врати? Не, то не може бити. Не треба да ми
види уплакане очи. Идем да се умијем. Да, да, али јесам ли се очешљала или нисам?« упита
се она. И није могла да се сети. Опипа главу руком. »Да, очешљала сам се, али кад, никако се

не сећам.« Чак не поверова својој руци и приђе огледалу да се увери да ли је очешљана или
није. Била је очешљана, а није могла да се сети кад је то урадила. »Ко је то?« - мислила је
гледајући у огледалу на зајапурено лице са чудно сјајним очима које уплашено гледаху у њу. -
»Та то сам ја«, појми одједном, и разгледајући себе целу одједном осети на себи његове