Page 725 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ја не видим да је то шала, то је... - поче Љевин, али га Сергије Иванович прекиде.

- Сваки члан друштва позван је да ради свој одговарајући посао - рече он. - Људи мисле и
врше свој посао изражавајући друштвено мнење. А једнодушан и потпун израз друштвеног
мнења, заслуга је штампе, и у исто време радосна појава. Пре двадесет година ми бисмо
ћутали, а сад се чује глас руског народа готовог да устане као један човек и да се жртвује за

потлачену браћу; то је велики корак, и јамство снаге.
- Али не само жртвовати се, него убијати Турке - бојажљиво рече Љевин. - Народ жртвује,

и готов је да се жртвује за своју душу, али не за убиство - додаде он - нехотице везујући
разговор за мисли које га тако занимаху.
- Како, за душу? То је, знате, за природњаке мало - несхватљив израз. Шта је то душа? -

смешећи се рече Катавасов.
- Ах, знате ви!

- Тако ми бога, ни појма немам! - гласно смејући се рече Катавасов.

- Ја нисам донео мир, него мач, говори Христос - додаде од своје стране Сергије
Иванович, просто, као најсхватљивију ствар, наведавши баш оно место из Јеванђеља које је
увек највише бунило Љевина.

- Тако је, тачно - понови старац који је стајао крај њих, одговарајући на случајно бачени
поглед на њега.

- Ех, баћушка, тучени сте, тучени, сасвим сте тучени! - весело узвикну Катавасов.
Љевин поцрвене од љутине, не зато што је био тучен, већ зато што се није уздржао од

препирке.
»Ах, с овима се ја не могу препирати, - помисли он - на њима су непробојни оклопи, а ја
сам го.«

Видео је да брата и Катавасова не може уверити, а још мање је видео могућност да се он
сложи с њима. Што су они проповедали, то је тачно она охолост ума која њега умало није
упропастила. Није се могао сложити с тим да десетак људи, међу којима и његов брат, имају

право да на основу онога што су им причали неколико стотина ћеретала - добровољаца који
су дошли у престоницу, имају право да говоре да они и новине изражавају вољу и мисао
народа, и то мисао која се изражава у освети и убиству. Није се могао сложити с тим и зато
што он није видео израз тих мисли у народу, с којим он живи; није налазио те мисли ни у
себи (а себе није могао сматрати друкчије него као једног од људи који сачињавају руски
народ); није се могао сложити поглавито стога што он, заједно с руским народом, не зна, не
може да зна у чему се састоји опште добро. Али врло добро зна да је постигнуће тога општег

добра и блага могућно само при строгом испуњавању онога закона добра који је откривен
свакоме човеку; и зато не може желети рат, ни проповедати га ради каквих било општих
циљева. Он говори што говори и Михаилич, и народ, који је изразио своју мисао у предању о
позиву Варјага: »Старешинствујте и владајте нама. Ми радосно обећавамо потпуну
покорност. Сав рад, сва понижења, све жртве, примамо на себе; али нити судимо, нити

решавамо.« А сад се народ, по речима Сергија Ивановича, одриче тога права купљеног по
скупу цену.
Хтео је још да каже: ако је друштвено мнење непогрешни судија, зашто онда нису исто
тако законите и револуција и комуна, као покрет у корист Словена? Али све су то биле мисли