Page 730 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 730
сети: »Да, гледајући тада у небо, мислио сам: да свод који видим није неистина, и нешто сам
оставио недовршеним, нешто сам сакрио од себе - помисли. - Али ма шта да је тамо,
приговора не може бити. Треба размислити, и све постаје јасно!«
Улазећи у дечју собу, сети се онога што је сакрио био од себе. То је било ово: ако је главни
доказ божанства његово откровење да има добра, зашто се то откровење ограничава само на
хришћанску цркву? Какав однос према том откровењу имају веровања будиста и
мухамеданаца, који такође исповедају и чине добро?
Чинило му се да има у себи одговор на то питање; али није стигао да га самом себи
изрази, кад већ уђе у дечју собу.
Кити је са засукааим рукавима стајала крај каде у којој се брчкало дете, и кад чу
мужевљеве кораке, окрену му се лицем и осмејком га позва к себи. Једном је руком
придржавала испод главе пуначко дете, које је пливало полеђушке и праћакало се ножицама,
а другом је, равномерно напрежући мишиће, цедила сунђер на дете.
- Ево, погледај, погледај! - рече кад јој муж приђе. - Агафја Михаиловна има право.
Познаје људе.
Ствар је била у томе што је Мића, од тога дана, сасвим несумњиво познавао све своје.
Чим Љевин приђе кади, одмах изведоше покушај, и покушај потпуно задовољи. Куварица,
која беше нарочито позвана, наже се над дететом. Оно се намршти и одречно заврте главом.
Наже се Кити - на лицу му просто засија осмејак, упре ручицама у сунђер, и поче напрћеним
уснама изводши тако задовољне и необичне звуке, да су и Кити и дадиља, па и сам Љевин
осетили неочекивано усхићење.
Једном руком извадише дете из каде, полише га водом, обавише чаршавом, избрисаше, и
после продирног једног крика, предадоше га матери.
- Мило ми је што почињеш да га волиш - рече Кити мужу, пошто са дететом на грудима
седе на обично своје место. - Веома ми је мило. А већ је почињало да ме једи. Говорио си да
ништа према њему не осећаш.
- Зар! Зар сам говорио да ништа не осећам? Говорио сам само да сам се разочарао.
- Како, у њему се разочарао?
- Не у њему, него у свом осећању. Очекивао сам више. Очекивао сам да ће се, као
изненађење, разлити у мени ново пријатно осећање. И одједном, место тога - гађење,
жаљење...
Она га пажљиво слушаше преко детета, надеваше на танке прсте прстење, које је скинула
док је купала Мићу.
- Главно и јесте да има више страха и жалости него задовољства. Данас, за време олује,
после онога страха, видео сам колико га волим.
На Китином лицу засија осмејак.
- А јеси ли се много уплашио? - рече она. - И ја такође; само, више ме је страх сада, кад је
већ прошло. Ићи ћу да видим храст... А како је пријатан Катавасов! Уопште, целога дана било
је тако пријатно... И ти си према Сергају Ивановичу тако добар, само кад хоћеш... Хајде, иди
сад к њима. Овде је после купања увек врућина и запара...
