Page 722 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Али Сергије Иванович очигледно није одобравао овај разговор. Он се натмури на речи
Катавасова и рече нешто друго.

- Ниси правилно поставио питање. Нема ту објаве рата, већ је то прост израз човечанског,
хришћанског осећања. Убијају једнокрвну и једноверну браћу. А баш и да нису браћа,
једноверни, него просто деца, жене, старци, осећање се буди, и Руси им јуре у помоћ да се
прекрате ти ужаси. Замисли да идеш улицом и видиш како пијани људи туку жену или дете;
мислим да не би распитивао да ли је томе човеку објављен рат или није, него би јурнуо на
њега и заштитио би нападнутог.

- Али не бих никога убио - рече Љевин.

- Убио би, убио.

- Не знам. Кад бих то видео, предао бих се непосредном свом осећању; унапред не могу
тврдити шта бих урадио. А таквог непосредног осећања према мучењу Словена нема, и не
може бити.

- Можда за тебе нема. Али за друге оно постоји - незадовољно се мрштећи рече Сергије
Иванович. - У народу су жива предања о православном свету који трпи мучења, робује
»нечастивим агарјанима«. Народ је чуо о патњама своје браће и проговорио је.

- Можебити - попустљиво рече Љевин - али ја то не видим; и ја сам народ, али ја то не
осећам.

- Ето, ни ја - рече кнез. - Живео сам у иностранству, читао новине и, признајем, никако
нисам могао да разумем зашто су сви Руси одједном тако заволели браћу Словене, а ја
никакве љубави према њима не осећам? Много сам се једио, мислио сам да сам неко
чудовиште или да Карлсбад тако утиче на мене. Али кад сам дошао овамо, умирио сам се;
видео сам да и осим мене има људи који се интересују само Русијом, а не браћом
Словенима. Ето и Константин.

- Ту лична мишљења ништа не значе - рече Сергије Иванович. - Не води се рачуна о
личном мишљењу, кад је сва Русија, руски народ, изразио своју вољу.

- Е, опростићете. Ја то не видим. Народ о томе ништа и не зна - рече кнез.

- Ах, тата... како да не зна? А у недељу у цркви? - рече Доли ослушкујући разговор. -
Молим те, дај убрус - рече старцу који је смешкајући се гледао у децу. - Не може бити да
сви...

- Шта значи то у недељу у цркви? Наредили свештенику да чита молепствије, и он га
прочитао. Ништа народ ту није схватио, уздисали су, као и при свакој проповеди - настави
кнез. - Затим су им казали да се у цркви скупљају прилози за богоугодно дело, људи су
вадили по копјејку и давали. Али за шта, нису знали.

- Народ не може не знати; свест о својој судбини увек постоји у народу, и у оваквим
тренуцима као што су ови сад, она му постаје јасна - с поуздањем рече Сергије Иванович
погледајући у старца пчелара.

Леп старац, црне проседе браде и густе сребрне косе, стајао је непомично, држао шољу с
медом, љубазно и мирно гледао са висине свога раста у господу, очевидно ништа не
разумејући и не желећи да разуме.

- Тако је, тачно тако - значајно клатећи главом одговори он на речи Сергија Ивановича.