Page 741 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 741

друго. Због тога он нема ни праве породице, ни правог посла. Без обзира на то што Вронски
  искрено воли Ану, он открива пред њом само делић своје душе - сем љубави, ништа их друго
  не  везује.  Ана  губи  поверење  у  њега,  констатује  да  је  неискрен,  и  касније  ову  особину
  приписује свим људима. Покушавајући да задржи Вронског једино љубављу, она се и сама

  нађе  у  лажној  ситуацији.  Стога  је  Доли  Облонској  (а  не  само  Кити),  и  поред  њеног
  саосећајног и болећивог односа према Ани, дато право да се осећа да је изнад Ане и чистија
  од ње, тако да је чак спремна да се помири са својом властитом породичном несрећом.
      Ана  Карењина,  као  и  уопште  Толстојеве  јунакиње,  заузима  посебно  место  у  низу

  јунакиња  руског  романа.  У  руском  класичном  роману,  јунакиња,  по  правилу,  жуди  за
  сусретом с човеком који би био способан да крене у подвиг и да и њу поведе са собом. У
  ствари, узето у целини, показало се да се јунак, у погледу монолитности карактера, налазио
  испод  јунакиње,  па  је  она  постала  мера  његових  врлина  и  недостатака,  а  покаткад  и
  стимуланс  његовог  даљег  духозног  развитка.  У  Толстојевим  романима  је  другачија  слика.

  Толстојев  јунак  сам  себи  служи  као  мера  и  налази  у  себи  снаге  за  свој  даљи  духовни
  развитак. Толстојева јунакиња је такође необично својеврсна - њен видокруг је ужи него у
  најбољих јунакиња руског романа, она је задубљена у своје личне, чисто женске интересе, у
  бригу о породици, о својој породичној срећи. И овде Толстој достиже до врхова поезије до
  којих  нико  од  руских  уметника  није  успео  да  доспе.  За  Толстојеву  јунакињу  је  идеална
  породица  -  а  она  само  о  таквој  машта  -  граница  људске  среће.  Она  открива  јунаку  свет  с
  његове  поетске  стране  -  њему  баш  такав  аспект  схватања  света  недостаје.  Уступајући,
  рецимо, Пушкиновој или Тургењевљевој јунакињи у погледу ширине духовних интересовала.

  Толстојева  јунакиња  и  једну  и  другу  надмашује  узвишеношћу  својих  схватања  породичног
  живота.

      Руска књижевност је, у својим најбољим ликовима, уопште узевши, судбину руске жене
  представљала као стално трагичну. То почиње од Пушкина. Његова Татјана, мада не воли свог
  мужа - генерала, чува у својој души идеале примљене од простих људи, и то ублажује њену
  судбину;  Тургењевљева  Лиза,  којој  су  овакви  идеали  такође  блиски,  од  неуспеха  у  личном
  животу  спасава  се  одласком  у  манастир;  када  јој  не  полази  за  руком  да  победи  леност
  Обломова, Гончаровљева Олга везује своју судбину за Штолца, мада се преварила у њему;
  трагедија  Настасје  Филиповне,  код  Достојевског,  у  ствари,  није  породичног  карактера.

  Међутим, трагедија Ане Карењине је управо породична. Анин идеал је - бескомпромисна
  љубав;  уверивши  се  да  је  за  њу  таква  љубав  немогућа,  она  не  налази  други  излаз  него  да
  дигне на себе руку.

      На тај начин трагедија Толстојеве јунакиње је до краја лична, то јест чисто породична,
  али  зато  није  мање  дубока,  већ  обратно  -  дубља  од  трагедије  било  које  јунакиње  у  руској
  литератури.



                                                                *
                                                              *    *



      »Ана  Карењина«  је  привукла  на  себе  пажњу  књижевних  кругова,  широке  читалачке
  публике и периодичне штампе. Демократска јавност је заузела негативан став према роману.
  Познати су негативни одзиви Њекрасова и Шчедрина; критичари - демократа прогласили су
   736   737   738   739   740   741   742   743   744   745   746