Page 746 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Стари кнез Шчербацки личи на Сергеја Александровича Шчербатова, директора фабрике
јелење коже у Москви. У младости, Толстој је гајио извесна осећања према једној од његових

кћери, кнегињици Прасковји Сергејевној Шчербатов. »У опису породице Шчербацких
постоје и црте породице Берс... - нише С. Л. Толстој. - Међутим, породица Берс није
припадала највишем племићком друштву Москве« (»Литературное наследство«, т. 37-38, стр.
572).

Агафја Михајловна, Тит, Јермил, Фоканич - су становници Јасне Пољане. Толстој је у
роману сачувао њихова имена. Агафја Михајловна - бивша собарица Толстојеве бабе - била је
кључарица у Јасној Пољани. Педесетих година Толстој је хтео да јој повери бригу о свом
момачком домаћинству. »Агафја Михајловна је личила на аристократе - пише С. Л. Толстој -
и постоји претпоставка да је у њој текла крв кнежева Горчакових.« Тимофеј Фоканич је

управник Толстојевог имања у Самари. »Љовочка може да дозволи себи раскош да узима
лоше управнике - говоро је пишчев брат Сергеј Николајевич Толстој. - Тимофеј Фоканич ће
му, на пример, направили губитак од 1.000 руб., а Љовочка ће га описати и за тај опис добити
2.000 руб.. ..Ја, рецимо, не могу себи да дозволим такву раскош« (С. А. Толстой, Очерки
былого, М. 1956, стр. 33).

Опис »Старикова газдинства... на средини пута« везан је за Толстојеве утиске из сусрета с
насељеницима Самарских степа. На путу за своје имање у Бузулуксу, Толстој се, да би
нахранио коње, често задржавао у Богдановки, »на средини пута између Самаре и Сухог
Тананика«. Толстоја су интересовала морална схватања земљорадника који су независно од

спахија водили газдинство. »Нарочито привлачи једноставност, честитост, наивност и
разборитост овдашњег света« - каже Толстој (т. 83, стр. 190).
И многе сцене романа имају своје »прототипове«. То се односи, на пример, на официрске
трке на четири врсте у Црвеном Селу (Красное Село). Коњичка такмичења официра у

присуству царске породице била су крупан догађај у дворском животу. Заказивање коњских
трка објављивало се у војсци, а и у новинама су штампана посебна саопштења. Године 1873,
»Глас« (»Голос«) је објавио следеће саопштење: »Канцеларија његовог царског височанства
генерал-инспектора кавалерије обавештава све јединице да ће се красноселске официрске
трке с препонама, за награду царске породице, одржати крајем јула... За смештај коња, близу

хиподрома су уређене коњушнице, а за официре биће подигнути шатори (»Голос«, 1873, №
144).
С појединостима и с коњским тркама уопште Толстоја је упознао Д. Д. Оболенски, који
је видео и то како је кнез Д. Б. Голицин непажљивим покретом сломио леђа свом коњу, па је

трку добио А. Д. Миљутин, син министра војске. У концепту романа помињу се и Голицин и
Миљутин. У коначном тексту уместо Миљутина појављује се Махотин, у такмичењу с којим
Вронски губи трку понављајући грешку Голицина, сломивши »неопростивим покретом« леђа
Фру-фру (»Международный Толстовский альманах«, М. 1909, стр. 244).

У концептима, Толстој је јунацима романа отворено давао имена својих познаника. Али
то није значило да он слика њихове портрете. »Било би ми врло жао - говорио је Толстој -
када би сличност између измишљених и стварних имена могла код неког да изазове мисао
како сам имао намеру да опишем ово или оно стварно лице... Треба посматрати многе
сличне људе да би се створио један одређени тип« (А. Х. Мошин, Ясная Поляна и

Васильевка, Спб. 1904, стр. 30-31).