Page 112 - Meša Selimović - Tvrđava

- Zena mi radi.
- To nije dobro, osilice se. Muz mora da radi.
- Ne mogu da nadjem posao.
- O, brate, ne mozes da nadjes posao! Hoces li da budes bibliotekar! Mehmed
Seida ce otpustiti. Nije vise nizasta.
- Necu nikome da oduzmem hljeb.
- Oduzece drugi.
- Za to necu biti kriv.
- E bas si budala. Ali ima i drugih mjesta. Hoces li da budes pisar kod sudije?
- Da li mi to nudis, ili se salis?
- Nudim.
- Ako nesto nudis, onda nesto i trazis.
- Malenkost.
- Da cujem!
- Onaj Ramiz, student, svasta govori u dzamiji. Nadam se da se ne slazes s
njim.
- Ako govori svasta, kao sto kazes, i ako je to svasta ruzno, onda se ne
slazem.
- Kadija trazi da se sve zapise sto govori.
- I ja treba to da zapisem?
- Kadijine pisare ce poznati, i govorice drugo.
- Pa, vidis, Avdaga, glava me boli, evo vec tri dana. Nista ti zapamtiti necu.
- Ne moras pamtiti. Zapisi.
- A onda, Dzemal Zafranija je nesto ljut na mene, nece mu biti pravo sto meni
dajes taj posao.
- Dzemal-efendija mi je i naredio da ti ovo kazem.

Eto, kakvu budalu salju na mene! Slutio sam, on mi je potvrdio.

- A sto nije dosao sam da mi to kaze?
- Ne znam.
- E onda mu reci da ne mogu.
- Mozes, samo ako hoces.
- Dobro. Onda necu
- Neces?
- Necu.
- Kazes, neces!
- Kazem, necu! Nikad se tim poslom bavio nisam, necu ni sad.

Vrdao sam, i eto na sto sam izvrdao!

Zacudo, nisam vise osjecao strah.

Ni njegov pogled nije prijeteci, kao sto sam ocekivao. Izgledao je iznenadjen,
gotovo zaprepasten. Bilo je to valjda prvi put da je ovo cuo i dozivio. Ljudi nisu
takvi, on sigurno zna da su drukciji. Sta je onda ovo?

Zbunio sam ga, ne nadajuci se tome, ne nadajuci se nicemu. Gledao me kao
nerazumnog djecacica, kao ludaka, kao prikazu. Cak se i osmijehnuo, ne