Page 111 - Meša Selimović - Tvrđava

- Nekog ceka, tebe ili mene - rekao je Mahmut.
- Sigurno tebe.
- Zasto mene?
- A zasto mene?

Tako smo serdar-Avdagu velikodusno poklanjali jedan drugome, kad vec nismo
mogli izmoliti da ga djavo ukloni s nasih ociju i s ovog pokislog sokaka.

- Hajde da vidimo - predlozio je Mahmut. Nije mogao da izdrzi tu neizvjesnost.
Kad smo naisli pored serdara, lijepo smo ga pozdravili, nadajuci se da ce se na
tom zavrsiti.
- Kuda si posao, Ahmete?

Mene je cekao!

- Ti, Mahmute, mozes svojim putem.

Bilo je to naredjenje.

Mahmut me pogledao, zbunjeno se osmjehnuo, kao da mu je zao sto me
ostavlja s Avdagom, ili mu je drago sto njega nije zapala ta sreca i, uljudno
pozdravivsi, mrsav, zguren, mokar, ali sigurno srecan, otisao niz sokak.

- Jesi li dobio mjesto?
- Nisam.
- Nisi? A zasto?

Cutao sam misleci kako je bezobzirno otjerao Mahmuta, ne stideci se svoje
surovosti, mozda i ne znajuci da je surov. Svoju grubost nije ublazio ni
osmijehom a kamoli rijecju. Ljudi to i ne ocekuju od njega, ne ljute se, ne
vrijedjaju. Mislim na Mahmutov ponizni smijesak i snishodljiv pozdrav, uplasio
se i nije ga zaboljela uvreda. I ja sam se uplasio! Morao sam da kazem: -
Mahmut je moj prijatelj, idemo poslom, zasto si ga otjerao?

Nisam to rekao.

Duznost mi je bila da ga odbranim od ponizenja. I sebe. A nisam. Progutao
sam uvredu, mozda sam se i ja osmjehnuo, i sad me to peklo, kao rana. Stidio
sam se svoga kukavicluka, a ipak sam mislio: dobro je sto nista nisam rekao,
da ga ne naljutim. Oboje istovremeno! Dva covjeka u meni, sasvim razlicita,
potpuno oprecna, zivjela su snazno u isti cas, jedan zadovoljan sto nije na
sebe navukao opasnost, drugi duboko nesrecan sto je djubre, i oba podjednako
iskrena, oba u pravu. A samo casak ranije, pod strehom, mislio sam o
dvojnosti Mahmuta Neretljaka kao o cudu. A svi smo isto cudo i pokora.

Serdar nije ni slutio za moje muke:

- Od cega zivis ako ne radis?