Page 213 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 213
Ako je ponekad tuzan, to je zato sto se sjeca sebe zeljenog, sebe sanjanog,
kakav bi mogao biti da nije ovo sto jest. I da svijet nije ovakav kakav jest.
Necu tako!
Kazem: ne bojim te se, sudbino! Ne bojim te se, sutrasnji dane! Ne bojim te
se, mocni covjece! Ali to kazem u sebi, i kazem strepeci. Upola slobodan,
udvojen. Jedan se usamljuje, jer ne moze da pristane, drugi cuti, jer ne zeli da
strada.
Onda sam i ja kukavica, kao i Mahmut. Samo na drugi nacin.
Sloboda je u ljudskom cinu, a ne stizem do njega.
Moje snage su slabe, malo sta bih mogao da ucinim. Ne znam ni sta bi trebalo
da ucinim, da ne budem ni nekorisna zrtva ni cutljivi nezadovoljnik. Zla je
mnogo, a moja ruka kratko doseze.
Zasto onda mislim o tom cinu svoje slobode, kad je neostvarljiv?
Treba li da kazem i da vise ne progovorim?
Treba li nesto da ucinim, pa da vise nikad nista ne ucinim?
Treba li da cutim, zadovoljan sto sam ziv?
Pa ako bih i pristao na zrtvu, a ne znam za sto, kako mogu biti siguran da ne
bih naskodio nekome?
Pokrenuo sam se da spasem Ramiza, unistio sam Avdiju.
Treba li onda da ostanem nepokretan, i da ostavim svijet da ide svojim tokom,
svakako nista izmijeniti ne mogu?
Svi razlozi govore da je to najbolje, samo mi jedan ne da mira: razlog savjesti.
Ne znam odakle mi, ne znam sta ce mi, smeta mi da zivim, a ne mogu da ga
se otresem.
Ostavi me, kazem toj nezvanoj savjesti, sta ces mi nemocnom! A ona cuci u
nekom kutu mene, ponakad pospana, ponekad budna, ali me ne napusta.
Smijesna si, kazem, tako nekorisna. Ti si moj suvisak. Ne radujem se sto te
imam, ne osjecam zadovoljstvo sto si se nastanila u meni, ti nisi moja
plemenitost vec moje ostecenje. Zasto nisi nasla nekog mocnog, snaznog,
neustrasivog a postenog? Ako takvog nema, sta sam ja kriv? Sklonila si se u
mene, kao siroce, i cutis, kao siroce, nista ne trazis, ninasto me ne nagovaras,
sve ostavljas mojoj odluci, i dobro je dok te zaboravljam, ali osjetim stid cim te
se sjetim. Ne znam zasto, nicim me nisi zaduzila. Ne znam ni sta si, prisustvo
koje nema oblika, cutljiva opomena koja se ne poziva na razlog, nevidljivi
