Page 211 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 211

- I meni je dolazio.
            - Kako ono prvi put dodje u magazu, dobih proliv kao da sam se tatule najeo.
            Pa malo primirim kahvom i nanom, al kako na njega pomislim, samo mi nesto
            uzburlja u crijevima, a iz mene ko cesma.
            - Od straha.
            - Jest, od straha. I kazem sebi, e necu da mislim na njega! Pocnem misliti o
            poslovima, o nevoljama koje su me pratile, o drugim ljudima. Al koga god
            zamislim, a ono njegove oci, njegovo lice, njegov glas. A u stomaku opet kljuc.
            I samo mi ova travarica pomaze.
            - Zato sto zaboravis.
            - Zaboravim i ne zaboravim, ali mi lakse. Sjedim ovdje, pravo da ti kazem,
            pobjegao sam od njega iz magaze, i mislim: pa dobro, sta sam ja to bogu
            skrivio da me ovako muci? Kriv sam za one bakrenjace, i mozda za jos poneku
            sitnicu, al sta se to boga tice? I nije valjda bog toliko sitan da me kinji iz
            pasjaluka. Nego, takva mi sudbina, grebena. Al sto, opet, da samo moja bude
            grebena? Nije pravo. Nikome zlo nisam ucinio, pa sto onda? Godinama sam u
            snu snio ovo sto mi je sad slucajno palo saka, i nisam se ni na miris u magazi
            navikao, a ono nevolja. Eto, ti reci, zasto?

            Glas mu je placljiv, tuga teska. Svasta je dozivljavao, i ,sam sam svjedok, ali
            ni pola ovog jada nije bilo u njemu. Zivio je neozbiljno, spreman na varku,
            ispunjen nadanjem, a sad mu je sve crno pred ocuma. Sreca mu je iznenada
            pala pred noge, samo zato da bi vidio kako nije ni on za nju ni ona za njega.

            - Sta hoce Avdaga od tebe? - upitao sam, da vidim sta ce reci.
            - Da znam sta hoce, lakse bi mi bilo. Ovako me udavi bas zato sto ne znam.
            - Jesi li ucinio stogod, sta bilo, sto bi on zelio da zna?
            - Mislim neprestano, glava mi puce od razmisljanja. Dzaba, nista nema. Al
            vidim, on nesto sumnja. On sumnju ne moze dokazati, zato i ne kaze sta je, ja
            je ne mogu odbiti, jer ne znam kakva je.
            - Sta te se tice! I ostace na sumnji.
            - Nece, moj Ahmete, nece, na zalost. Vidim, nesto je krupno, ne bi toliko
            vremena gubio oko sitnica, a nad nekim se mora stap prelomiti. A nad kim ce
            nego nada mnom? Ako ne mogu naci pravog, posluzice ko bilo, Moci ce
            posluziti Mahmut. Mene niko nece uzeti u zastitu, niko se nece cak ni zacuditi,
            niko nece ni pozaliti. Posluzicu kao kurban, vidim ja to. Neko je rodjen za
            srecu, neko za belaj. Ja sam ti kurban.

            Iz uskih ocnih otvora pocele su da kaplju suze, strah i rakija su ga sasvim
            razmeksali.

            - Ne luduj! - rekao sam ostro. - Nisi kriv, i ne mogu ti nista. Kakav kurban,
            kakav djavo! Ti mislis da Avdaga samo u tebe sumnja. On sumnja u svakoga.

            Pomoglo je, izgleda, bas zato sto ga nisam zalio.

            - Mislis? - upitao je s nadom.
   206   207   208   209   210   211   212   213   214   215   216