Page 210 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 210

necu ga se osloboditi sve dok ne osjetim slobodu u sebi. Jos je ne osjecam,
            koci me strah.

            Cak i kad zaboravim razlog, strah je u meni, i nemir. - Sta je to? - pitam se. -
            Zasto? - pitam se. I onda iz tame ispliva Avdagina slika, kao objasnjenje.

            A kako je Mahmutu? Ako ne zna nista, izludjece zbog Avdagine sumnje. Ako
            zna, kako ce izdrzati da ne kaze? Priznace, da bi skratio mucenje, skocice u
            ponor, da ne bi poludio. A mozda je zaista nevin u svemu ovome. Zar bi se
            Osman drzao onako mirno da Mahmut ista zna? Mahmut je prodrta vreca, i sve
            bi iz njega ispalo zacas, a Osman odmahuje rukom. Onda ga serdar Avdaga
            przi na vatri ni kriva ni duzna. Otici cu do njega, sigurno je usamljen i
            nesrecan, a ja sam se ponio kao deriste. Pa cak i da je sve krio od mene, nije
            trebalo da ga ostavljam samog kad mu je najteze.

            Ali magaza je zakljucana, nekud je otisao, bjezeci od svog straha i od Avdage,
            ostavivsi nenahranjene macke da ganjaju neunistivu vojsku miseva. Kratko mu
            je trajala trgovacka radost.

            Njegov komsija, bakalin, obavijestio me da je Mahmut u Zajkinoj mejhani,
            nesto ga boli stomak, pa je otisao da popije rakiju travaricu.

            Zaista sam ga nasao u Zajkinoj mejhani, sjedio je u jednom uglu, sam,
            podnimljen na mrsavu ruku, stanjen, porusen, prava slika nesrece.

            Kad sam stao pred njega, podigao je pogled, i lice mu se odjednom ozarilo.

            - Oh, hvala bogu! - rekao je olaksano.

            I ustao, uhvatio me za ruku, kao da bih mogao pobjeci, ponudio da sjednem s
            njim, i neprestano me gledao, dodirivao mi rame, lakat, pes rukava, da bolje
            osjeti moju blizinu.

            - Trazio sam te. Bio sam i kod kuce.

            Glas mu je tih i nemocan, kao da je prelezao tesku bolest.

            - Kad te covjek vidi tako ojadjena, zakleo bi se da ti je nesto tesko na dusi.
            - Tesko i pretesko. Cini mi se da cu precrknuti.
            - Rekose mi da te boli stomak, i da si otisao na travaricu, tako sam te i nasao.

            Porucio je dvije case rakije, za sebe i za mene, i popio obadvije.

            - Neka si dosao, zbog tebe sam i ostavio poruku, znao sam da ces me
            potraziti. A stomak me zaista boli. Onaj mi je opet dolazio.
            - Zato te boli stomak?
            - Zato!

            Onaj, to je Avdaga. Ni ime mu ne valja pomenuti, kao necastivom.
   205   206   207   208   209   210   211   212   213   214   215