Page 219 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 219
- Ko? Taj mladic? Nije rekao da te dovedem, otisao je odmah nekud dalje.
- Kuda je otisao?
- Bogami, nisam gledao.
- Pa, dobro, ako ga vidis, pozdravi ga.
- Ne vjerujem da cu ga vidjeti.
- Znas, Halile, drugi put razmisli sta ces reci prije nego sto covjeka zovnes. A
sad cu sam, a ti se vrati.
- A dole, u gradu, kako je? Mislim, onako.
- Onako, cunjaju, ispituju, traze Ramiza, eto kako je.
- A zasto ga traze?
- Ne znam zasto ga traze, ali bi bilo dobro da ga ne nadju.
Ustao je na brezuljku, osvijetljen suncem izvana, taman iznutra, a ja sam
pozurio prema gradu uvijenom u sivu izmaglicu.
Izmucio me ovaj nesrecnik, zeleci da mi kaze a zeleci i da sakrije. A onda je
htio da dozna od mene sta je bilo, da dozna a da sebe ne izda. Sigurno se
Ramiz skriva u njegovoj kuci, vidio me kad sam usao u selo, mozda je i znao
da cu doci, i rekao mu da me dovede. Mozda je odbijao, pa pristao, cekao me
pred kucom, razmisljajuci, i kad je sve izracunao, predomislio se, govorio
izokola, dopustio da prepoznam Ramiza, ali se od svega ogradio i sve sveo na
slucajan susret: odnekle je dosao, nesto pitao, nekud otisao. Ramiz je sigurno
zelio da se vidi sa mnom, Halil je zakljucio da je bolje ovako. Bolje je i
sigurnije i za njega i za Ramiza. Obecao je Ramizu da ce me dovesti, stajao
sam pred kucom, da nas Ramiz mozda vidi, i sad ce mu ispricati kakvu bilo laz,
da sam zurio u grad, da sam se uplasio, da nisam htio da dodjem, i bice
zadovoljan svojom ujdurmom. Ima pravo. Sakrio je Ramiza u svojoj kuci, zbog
Sehage, zbog svoga brata, mozda i zbog novca koji je dobio, i dosta mu je
straha sto je odbjegli buntovnik u njegovoj kuci. Samo bi jos trebalo da pocne
pricati o njemu svakome ko nadje!
Ostacu kriv pred Ramizom, bice mu zao na mene.
A onda sam se sjetio Mula Ibrahima. Zasto me poslao u Zupcu? Da li i on zna
gdje je Raaniz, pa me okrenuo u tom pravcu, nista ne govoreci? Ili mu je sam
Ramiz po nekome porucio da dodjem, bogzna zasto? Uzalud bih ga pitao, Mula
Ibrahim bi odmahivao glavom i rukama, odricao bi, cudeci se kako mogu i da
pitam, on nista ne zna, niti zeli da zna.
Oprezni Halil je pokidao sve konce, i po jedan dio tajne ostao je u mnogim
ljudima.
Da li sam zelio da vidim Ramiza? Ne znam, mozda bih se opteretio novom
opasnoscu i novom strepnjom da kogod ne docuje za taj susret. Vidio sam to i
ranije, jedan korak a bezbroj posljedica.
A ipak mi je bilo zao sto se nismo vidjeli. Imao bih da mu postavim mnogo
pitanja o ljudima i o zivotu. Znam sta bi mi odgovorio, ali bih mozda i
