Page 53 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 53
Pregledao je ruku, pregledao noge, glavu, krsta, i stao nada mnom, gledajuci
me vedro.
- Hoces posteno da se odmoris? Dobro. Zecju mast cu vratiti, tebi ne treba,
hvala bogu, sve zacjeljuje. Krv ti je zdrava.
- Povraca mi se kad pomislim da ustanem.
- Zato sto se ne kreces. I sto se bojis da ce svi gledati u tebe kad izadjes. Ma,
jok, covjece.
Svako svoju brigu brine. I ja sam tako mislio, u pocetku. Kad sam se vratio u
grad, ljudi me gledaju kao mrtvo tele, neko veli: nisam te vidio danima, cini mi
se. Neko ni to. A deset godina me nije bilo! Malo sam i zalio: zar bas tako, kao
da je kuce proslo ulicom! A onda se nasmijem u sebi: a zar bi ti pamtio za
drugoga? I zasto da pamtis? Bolje je ovako, svako svojom stazom.
Da je ovako govorio neko drugi, zvucalo bi ozbiljno, i tuzno, a njegovo je
nekako lakrdijasko. Zbog njegova smijesnog kreveljenja, i zbog svega sto sam
znao o njemu. Sve je nekako obezvredjivao i upropastavao, svoju rijec, svoje
djelo, sebe samog. Smijao sam se ovome sto je rekao, a neko drugi, drukciji
od Mahmuta, od njegovog gorkog iskustva stvorio bi dostojanstvenu mudrost.
A kad je izasao, okrnjene case nije vise bilo na sanduku.
Tijana se smijala, ali joj nije do smijeha. Izgledala je zacudjena.
- Kad cujem njegov kasalj, zakljucacemo vrata i ucutati se. Ovaj hrcak ce sve
odnijeti - rekao sam veselo.
Ali nismo tako ucinili, nijednom, pustali smo ga u sobu, po neku sitnicu je
uzeo, neke sitnurije smo sklonili, i navikli se na taj cudan odnos opreza i
povjerenja, pa niti smo se mi ljutili sto on uzima, niti se on ljutio sto mi
sklanjamo. Ali nas je zaprepastio kad je Tijaini donio na poklon pozlacenu casu
i gotovo nove papuce. Bogzna gdje je to uzeo.
- Poslala ti je moja zena - rekao je jednostavno. - I htjela bi da te vidi.
Vise me nije nagovarao da ustanem. Pustao je svakoga da cini ono sto hoce.
A ja bih ponekad ustao samo da prohodam po sobi, i opet legao. Bio sam
zaista slab.
Poslije deset dana Tijana je rekla: - E pa, je li vrijeme da izadjes?
Mula Ibrahim nas nije posjetio, sigurno zbog posla. Narandze smo pojeli,
polutrule.
- Jos sam bolestan - pobunio sam se. Ali ona me docekala neocekivano
odlucno, na svoj zenski nacin, koji ne vrijedja ali ne popusta:
