Page 125 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 125

godine.
                     Jedan čovek više ili manje!
                     Mustafa Golubić         je nastavio po svome. Njegovi jugoslovenski

               prijatelji samo su maštali o izazovnom tamnom vilajetu u kome se samo
               on, odabrani, kretao i verovatno ih je baš to njemu mamilo.
                     Rano je ušao u legendu kao pustahija i večiti nezadovoljnik, kome je
               cela Evropa jedva bila do kolena.
                     U svojim Rasvetljenjima       pesnik Rade Drainac je Golubića i Bastajića
                              đ
               ubrojao    me u     velikane    svog    veka   koje   je  bio  u  prilici  da   sre e   na
                                                                                                  ć
               pariskim pločnicima:
                     „Kasno u noć       silazim niz ulicu Rens, zatim izbijam na Trokadero.
               Prelazim Aleksandrov most i ne obazirući se na Senu, na pospane
               dereglije uz kej, ulazim u široke ulice pune jesenjih raspevanih platana.
               Pred očima su izbrisane zvezde. Iz zenica kaplju mrtvi snovi. Ništa mi

               nije jasno, kuda ću i šta će sa mnom još sutra biti. U glavi mi se vrzmaju
               najhaotičnije ideje. Podlost otrovnih paukova! Samo me jedan crv može
               izlečiti: samoubistvo! Čemu mi je sve služilo? Te bedne, prljave,
               nitkovske knjižurine. Te poljane otvorenih olujnih panika, otrovnih
               insekata i spletova zmija. Šta su mi koristila sva poznanstva u svetu?
               Majakovski se ubio; Džoni je umro u švajcarskom sanatorijumu; Tuvim

               pije i dalje u srednjovekovnom podrumu Fukijer                  u  Varšavi;   Nezval    se
               tuče s policijom podno Hradčana; Škotlanđanin, s crvenim šalom, luta
               Londonom kao beskućnik; Šagalu opada kosa; Vera Idelson je postala
               famme de châmbre; Ruđero Vazari nastavlja podvige Kazanove;
               Furnadžijev je našao utočište u ženidbi; Voronka luta avenijom Kale
               Viktorija, iskrivljena vrata; Erenburg i dalje skuplja lule; Fonda, Mane

               Kac, Pikaso, Pavle (Bastajić), Mujka (Golubić)…“
                     „Jedne noći sam dugo mislio o dinamitu“, kaže Drainac. „Srušiti
               svet, zemljinu kuglu, upaliti vasionu!“





                                          Naš čovek kod Staljina





                     Predstavnik KPJ u Kominterni Grgur Vujović                  pisao je 23. oktobra

               1932. godine u Beč političkom sekretaru Milanu Gorkiću da ga Mustafini
               prijatelji pitaju može li se on iskoristiti za partijski rad: „Čekam
               telegrafski odgovor, jer on nestrpljivo očekuje rešenje.“
                     Gorkić    je odgovorio da se slaže s Mustafinim iskorišćavanjem, ali



                                                          125
   120   121   122   123   124   125   126   127   128   129   130