Page 126 - Milomir Marić - Deca Komunizma

ć
tek kroz nekoliko meseci: „Mo i ć emo ga uzeti dok stvari u Hrvatskoj i
Srbiji krenu barem onako nabolje kako je sada i u drugim provincijama.
Objasni mu to.“

Teško je reći da li je to Golubić tražio načina da se istrgne iz kandži
sovjetske službe ili je iz duboko patriotskih razloga želeo da se opet vrati
u borbu za nacionalnu stvar. Uglavnom, on je još 1922. upoznao Gorkića
kad je ovaj u Be č došao iz Sarajeva, kao predstavnik omladine na
partijskoj konferenciji. Posle dva meseca, Gorkić je poslat u Moskvu gde
je brzo došao na čelo Komunističke omladinske internacionale. Kad god

đ
ć
je prolazio kroz Be č obavezno se vi ao sa Golubi em. Do naglog
zahlađenja njihovih odnosa došlo je pošto je Gorkić 1932. godine izabran
za političkog sekretara KPJ.
Neposredno posle toga, Golubi ć je iznenada na jednoj ve eri u
č
Moskvi skočio na Gorkića, u prisustvu Dimitrija Stanisavljevića: „Ti ćeš,

Gorkiću, biti fatalan za našu partiju. Pazi šta ti kažem, sve ćeš
upropastiti i trebalo bi te na vreme ubiti!“
Na to je Gorki ć prebledeo i zanemeo. Zakratko je izašao i posle se
pravio da je to bila šala, iako nikako nije mogao doći sebi. Docniji susreti
i zajedničke sedeljke ne znače da je neslaganje između Golubića i
Gorkića izglađeno.

Uostalom, Golubić je u Americi 1937. godine bukvalno prestravio
ć
ć
č
predstavnika naše partije Nikolu Kova evi a: „Re i ć u ti nešto, ali ako
kome kažeš ubiću te. Gorkić je špijun Intelidžens servisa. Dovoljno je da
ć
ti kažem da sam to č uo od Filipa (Filipovi a), a on od Staljinove tašte
Olge Alilujeve.“
Te godine Gorki će zaista biti uhapšen u Moskvi pod tom

optužbom. Prethodno je za partijski organ Proleter napisao tekst
Stjegonoše slobode i napretka, u kome je Golubi a stavio u rang najve ih
ć
ć
nacionalnih revolucionara: „Ti naši zemljaci – to su naslednici najboljih
tradicija naših naroda. Oni produžuju djela Matije Gupca, Svetozara
Miletića, Ðorđa Stratimirovića i cijele plejade hrvatskih, slovenačkih i
bosanskih nacionalnih revolucionara; Petra Kočića, Gaćinovića, Mustafe

Golubića itd. Njihova imena biće zapisana zlatnim slovima na
stranicama povijesti naših naroda.“
Muja, Mujka, Mujaga, Džadžinka, kako su ga od milja zvali, ili
Nikola Nenadović, Luka Ðerić, Ismet, Luka Samardžić, Gojko
Tamindžić, Ivan Ivanović, Popović, Ðorđević i mnogi drugi službeni

pseudonimi, kojih se ni njihov vlasnik nije sećao, desetine su sudbina
samo u jednoj sudbini Mustafe Golubića. Jugoslovenima koji su ga
slučajno sretali i koji su s njim tesno sarađivali ostao je podjednako

126