Page 284 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Kongresa ujedinjenja 1919. godine, nije starosno ograničavao đake da ne
mogu biti članovi Partije, kao onaj drugi ’vukovarski’. Ali Gorkić je tada,
sa šesnaest i po godina, sekretar Oblasnog komiteta KPJ u Sarajevu.

Istovremeno, u Radničkom jedinstvu objavljuje neverovatno zrele članke o
međunarodnoj situaciji i potpisuje ih pseudonimom ’Gorkić’ ili svojim
pravim imenom Josip Čižinski. Do sada se mislilo da je ’Gorkić’ postao
č
tek u Kominterni, a tako su ga zvali još u Trgova koj akademiji u
Sarajevu, jer je mnogo čitao Gorkog i o njemu držao predavanja. Posle
Obznane, uhapšena je cela ta grupa komunista i skojevaca sa Ðurom

Ðakovićem na čelu. Pronašao sam ceo istražni materijal. Na jednom
mestu islednik pita Čižinskog: ’Poznajete li Gorkića? / Poznajem! / Ko
je on? / Jedan visokoškolac, koji živi u Zagrebu. / Da li ste se s njim
susretali? / Jesam! / Gde je on sada? / Ne mogu da vam kažem!’
Provodi šest meseci u zatvoru. Posle puštanja na slobodu, iako pod

č
stalnom policijskom prismotrom, uspeva da stigne do Be a na Prvu
partijsku konferenciju. Tamo zastupa tezu da rukovodstvo KPJ treba da
bude u zemlji. Preko Zagreba, u maju 1923. dolazi ponovo u Beč na
Drugu partijsku konferenciju. Ðaković je isposlovao da dobije pare,
nekih 8.000 dinara, i krene za Moskvu. Iako ga je dr Sima Marković
namenio za naš kadar u omladinskim forumima, stupio je u

propagandno odeljenje Kominterne. Kasnije je bio sekretar Omladinske
internacionale i funkcioner Sportinterne.“
„Vrtoglavi uspeh Gorkića u Moskvi nikada kod nas nije objašnjavan
njegovim naročitim sposobnostima, već više dobrim vezama njegove
supruge Beti Nikolajevne Glan?“
„Mislim da to nije sasvim ta no. Pored srpskohrvatskog, on je ve ć
č
tada govorio nema ki č eški, a ubrzo i engleski i francuski. Kao vrstan
č
i
poliglota, bio je od velike koristi u Kominterni u prevođenju direktivnih
materijala. To ga je podiglo! Povezao sam se sa njegovom ’nezakonitom’
k ć erkom, kao i zvani nom suprugom Beti Nikolajevnom Glan, a
č
dopisivao sam se i s njegovim ro enim bratom. Od njih sam dobio
đ
zanimljive materijale i fotografije. Pogovor knjige o Gorki u jesu moji
ć
susreti sa Beti Glan. Ona je izbegavala sve kontakte sa Jugoslovenima, i
mene je prihvatila, jer sam tada bio emigrant. Pokušavao sam da je
nagovorim da skuplja materijal i sećanja preživelih drugova, na šta mi je
odbrusila: ’To je besmisleno, Jugoslavija ga nikada neće priznati!’
ć
Uhapšena je pre Gorki a. Javili su mu to u Pariz. Požurio je u
Moskvu da interveniše i sredi još neke stvari, mada je iz pisama koja su
mu stizala od našeg predstavnika u Kominterni Gržetića video da se
krug i oko njega opasno zatvara i da je među jugoslovenskim

284