Page 288 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 288

nas je Staljinova politika dugo bila najviši mogući opštečovečanski
               zakon    i  nedostižni   ideal.  S  njegovim   imenom     se  na  usnama     umiralo   i  u
               našoj Narodnooslobodilačkoj borbi.“

                     „Da li je boljševizacija Partije značila i gušenje unutrašnje partijske
               demokratije i da li su besomučne frakcijske borbe bile baš izraz
               demokratije?“
                     „Postoji divna Lenjinova misao: ’Da nije bilo frakcijskih borbi,
               nikada ne bismo došli do istine!’ Treba otkriti prirodu tih borbi. Da li su
               one bile borba za vlast ili za određene ideje i stavove, za raščišćavanje

               pojmova nacionalnog i socijalnog u pokretu!? Prosto rivalstvo i
               nametanje unutrašnje borbe u Partiji, kad za to nije bio momenat i kad
               su pred njom bili neuporedivo važniji problemi, teško da može naići na
               reči opravdanja. Efikasno i munjevito delovanje, ipak, ima prednost nad
               razbarušenim debatnim klubom. Na kraju, treba praviti razliku između

               građanske i socijalističke demokratije i slobode. Govorim sve to da bih
               pokazao da put revolucionara nikada nije bio, što bi rekao Černiševski –
               ravan    kao   Nevski    prospekt.    Više   je  to  bilo  jedno  sveopšte     traženje   i
               sukobi iz kojih je uvek valjalo naći pravi izlaz.“





                            Njihov dalji rođak: čovek s dve biografije






                     Iako je dr Ivan Očak s naučnim pretenzijama i opravdanjem vrlo
               revnosno kibicovao tuđe živote i od slučaja do slučaja se u njih gotovo
               nepristojno      mešao,      elementarni       red    je   bio   da    i   njega     li no
                                                                                                     č
               prekomandujem u prvu borbenu liniju.
                     Familija mu je iz Zagorja, a on je slučajno rođen u Sremu, gde mu je

               otac   radio  u  rudniku    Vrdnik.    Posle   smrti  majke,    došli  su  u  Zagreb.   U
               prelomnim       godinama,     hteo   je  na  studije,   a  otac,  kovinotokar     zlatnih
               ruku,   pravilno    je  prosudio    da ć e  u  životu   daleko   bolje  pro i   ako   radi
                                                                                            ć
               nešto konkretno rukama, nego ako glavom zaludno bude fantazirao.
                     U prvim danima rata radio je u železničkoj radionici i pripadao
               njenoj partijskoj organizaciji. Bio je sekretar i knjižničar Kulturno-
               prosvetnog društva železničara. Onda je organizovao Inženjersku

               obaveštajnu grupu, koja je već po imenu delovala obećavajuće i stručno.
               A radilo se o prostoj logici da su inženjeri iz uprave neuporedivo lakše
               dolazili do važnih informacija od radnika i trebalo je samo uspostaviti
               njihovu pravovremenu distribuciju.



                                                          288
   283   284   285   286   287   288   289   290   291   292   293