Page 282 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 282
Ivanov’. To je taj nepromenjivi mehanizam.“
„Kako ste radili u arhivima, tada nisu postojali moderni uređaji za
fotokopiranje?“
„U arhiv se unosila beležnica, koja se svaki dan predavala
dežurnom i, dok se ne ispuni, nije se smela iznositi napolje. Prethodno je
išla na overu i cenzuru, gde su iz nje isecali ili precrtavali crnim
mastilom delikatnije stvari ili stvari koje se nisu striktno odnosile na
odobrenu temu.
U Ministarstvu spoljnih poslova zabranjeno je iz dokumenata
prepisivati više od nekoliko redova, ali je moguće jeftino dobiti
č
mikrofilm celog dokumenta!? To je ve ć borba za ta nost, protiv grešaka
u citiranju. Nemate predstavu koliko sam mikrofilmova napravio u
Sovjetskom Savezu…
U SSSR postoje dve vrste arhiva: partijski i državni. Partijski su
organizovani prema strukturi partijskih organizacija od Centralnog
komiteta naniže. Državni, prema hijerarhiji državnog aparata. Posebni
su vojni arhivi. Pedeset kilometara izvan Moskve u gradu Podoljsku
nalazi se čitav jedan arhivski grad – ratni vojni arhiv za razdoblje 1941–
ć
đ
45. godine. Ogra en je zidom i dobro je č uvan. No u – č ak i psima
vučjacima.
Kod nas postoje mistifikacije da u Moskvi postoji nekakav Arhiv
Kominterne, gde sve piše i gde je sve sakriveno. Zapravo, takav arhiv
uopšte ne postoji. Postoje fondovi u Arhivu Instituta marksizma-
lenjinizma. U strogo kominternovskim delovima niko ne može da radi.
Čak i sovjetski naučnici dolaze kod nas da bi radili na materijalima
jugoslovenske sekcije, koje smo mi svojevremeno dobili. Mnoge partije
to još nisu uspele, iako odavno postoji sporazum da se nacionalnim
sekcijama podeli njihova arhiva.
ć
Nikad se ne zna gde se šta može na i. U Muzeju KGB-a sam na
svoje zaprepašćenje naišao na izložene izveštaje jednog Slovenca koji je
za vreme rata radio za Sovjete u neprijateljskoj pozadini i u nemačkim
jedinicama. Sreo sam ga posle u Ljubljani.“
„Vi ste u Sovjetskom Savezu prvi stigli do prve supruge Josipa
Broza Pelagije Belousove, ali ste malo šta o njoj objavili?“
„I ono što sam objavio u knjizi Jugoslovenski oktobarci: Likovi i sudbine,
kao i ono što je čuo iz pričanja moje supruge Anje, Dedijer je bez dozvole
štampao u drugom tomu Novih priloga za biografiju Josipa Broza, časteći
me usput najpogrdnijim uvredama i insinuacijama.
Za Pelagiju (tj. Pelageju) saznao sam preko Jelisavete Berković.
Nadao sam se da će mi ona nešto reći o Titu kao oktobarcu. Doneo sam
282