Page 33 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 33

Potpuno je razumljivo što moralne osude Oktobarske revolucije od
               strane ovamo izbegle velike belogardejske kolonije nisu mogle da dobiju
                                                                        č
               širi  odjek  u  zemlji   gde   su  kraljeubistvo,    plja ke,  nasilje,  krvave    bune   i
               ratovi tradicionalni i jedino prihvaćeni oblik političkog života i gde
               nema uglednog čoveka koji dobar deo svog veka nije proveo u apsani ili
                         đ
               na  odre eno     vreme    bio  prognan     iz  svoje  domovine.    Niko    nije  primetio
               knjižicu, izdanu 1919. u Šapcu, Ubistvo ruskog cara, carske porodice i njihove
                                               ć
               svite.  U  njoj  se,  pozivaju i    se  na  službene    dokumente       nove   sovjetske
               vlasti,    opisuje    kako     je   u    trpezariji    jedne    gospodske       ku e     u
                                                                                                  ć
               Jekaterinburgu 30. jula 1918. oficir Crvene armije Jurovski pročitao grupi
               naročitih zatvorenika akt da se „neprijatelj približava i da moraju biti
               streljani“. Carica i njena starija kćerka nisu stigle da se prekrste, a plotun
               ih je sve pokosio. Ranjeni su dotučeni kundacima i bajonetima. Metlom
               su razgrnute lokve krvi i zasute peskom. Mrtva telesa carske porodice

               prebačena su s dve zaprege do unapred iskopane rake. Potom izvađena,
               polivena benzinom i gurnuta u jednu šahtu, u koju je bačena bomba.
               Oko    šahte    videli  su   se  ostaci   nagorelih     krpa   i  dosta   razbacanog      i
               iskidanog nakita. Bisernih ogrlica i raznovrsnog prašnjavog i čađavog
               dragog kamenja. Dijamanata, brilijanata i smaragda. Jedan vojnik
               Crvene     armije  iskreno    je  pretpostavljenima     priznao    da  je  ostvario   svoj

               životni san. Pipao je, makar mrtvu, caricu. Očekivano zgražavanje nije
               izazvalo ni beogradsko izdanje izveštaja belog generala Denjikina Zločini
               boljševika u Rusiji. Kako bez ikakvih obzira i sažaljenja hapse sve
               sumnjive pripadnike poraženih klasa, upadaju u njihove stanove i
               odnose    odelo,   rublje,  ordenje,   srebro   i  zlato.  Crveni   gardisti   šepure   se
               okićeni ukradenim ordenjem i lentama i ismejavaju zatvorene generale.

               Teraju ih da stružu drva, čiste sobe, kuhinje. Peru sudove, nužnike,
               pomijare, bez lopate, metle i krpa. Nazivaju ih svinjama, psima,
               medvedima,       i  prete  im  da ć e  ih  ošuriti  u  vreloj  vodi,  a  onda  prebaciti  u
               hladnu – da umru u što jezivijim mukama.
                     U proleće 1922. godine u Ðenovi je održana evropska mirovna
               konferencija. Jugoslovensku delegaciju predvodio je ministar spoljnih

               poslova Momčilo Ninčić, koji se 11. maja, u restoranu đenovskog hotela
               Profino-Kulm tajno, u četiri oka, sreo sa sovjetskim ministrom Čičerinom.
               O tom susretu apsolutno nikad ništa nije objavljeno, ali je sačuvan
               Ninčićev izveštaj predsedniku vlade Nikoli Pašiću.
                     Čičerin je dvočasovni razgovor počeo poverljivim informacijama

               koje   ima,  kako   se  u  Beogradu    protiv   Sovjetske    Rusije,  sa  Vrangelovom
               „belom     gardom“,     sprema    vojna   akcija.  On   je č uo  da  postoje   tri  struje:
               jedna hoće za novog cara u Rusiji Velikog kneza Kirila, druga Nikolaja


                                                           33
   28   29   30   31   32   33   34   35   36   37   38