Page 136 - Alhemičar

Епилог

Младић се звао Сантјаго. Стигао је до мале напуштене
цркве када се већ смркавало. Смоква је и даље расла
изнад ризнице, а кроз полуразрушени кров још су се
могле видети звезде. Сетио се да је некад овде био са
својим овцама и да је ту, ако се изузме сан, провео
мирну ноћ.
Овога пута је био без свога стада. Али зато је носио
ашов.
Дуго је посматрао небо. Затим је из бисага извадио
флашу вина и отпио неколико гутљаја. Сетио се ноћи у
пустињи, када је такође посматрао звезде и пио вино с
Алхемичарем. Помислио је на многе путеве којима је
прошао и како му је Бог на чудан начин показао где се
налази благо. Да није веровао у поновљене снове, не би
срео Циганку, ни краља, ни лопова, ни… Tу реду, списак
је предугачак. Али пут је био обележен знаковима, па
нисам могао да погрешимT, рече он у себи.
Нехотице је утонуо у сан, а када се пробудио, Сунце
је било високо одскочило. Онда је почео да копа испод
корена смокве. TСтари вештацT, размишљао је младић.
TСве је знао. Чак ми је оставио и мало злата да бих могао
да се вратим до ове цркве. Калуђер се насмејао када је
видео како се враћам у ритама. Зар ниси могао тога да

ме поштедиш?T
TНеT, чуо је како говори ветар: TДа сам ти све испричао,
ти не би видео Пирамиде. Зар нису лепе?T

136