Page 137 - Alhemičar

Био је то глас Алхемичара. Младић се насмеши и
настави да копа. После пола сата, ашов је ударио у
нешто чврсто. Сат касније пред њим се налазио ковчег
пун старих шпанских златника. Било је ту драгог
камења, златних маски с белим и црвеним перима,
камених статуа идола украшених брилијантима. Накит
који је потицао из једног освајања које је земља већ
одавно заборавила, а о коме је освајач заборавио да
исприча својој деци.
Младић је извукао Урим и Тумим из бисага. Та два
камена употребио је само једном, када се једног јутра
нашао на једном тргу. Живот и његов пут увек су били
испуњени знаковима.
Ставио је Урим и Тумим у ковчег са златом. И они су
били део његовог блага, јер су га подсећали на старог
краља, којег више никада неће срести.
TЖивот је заиста дарежљив према ономе ко живи своју
Личну ЛегендуT, помисли младић. Онда се сетио да мора
да оде до Тарифе и да десети део од свега овога да
Циганки. TБаш су домишљати ти ЦиганиT, помисли.
Можда зато што толико путују.
Али ветар се опет подигао. Био је то левант, ветар
који долази из Африке. Није доносио мирис пустиње
нити претњу да ће Мавари кренути у освајање. Уместо
тога, доносио је мирис који је он добро познавао, као и
звук једног пољупца – који је стизао полако, полако, све
док се није зауставио на његовим уснама.
Младић се насмешио. Она је то по први пут учинила.
– Долазим, Фатима – рече он.

137