Page 319 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

G. u mojim grudima. Ovom prilikom, ne samo da sam čuo pi­
tanje VEĆ SAM I ODGOVORIO MENTALNO, G. je čuo i oba-
vestio me o tome. Bilo je nečeg čudnog u tom razgovoru.
Pokušavao sam da pronađem nešto što bi mi potvrdilo da je to
činjenica, ali nisam pronalazio ništa. Ipak je to mogla biti
»mašta« ili budno snivanje, jer iako sam pokušao da pitam G.
nešto opipljivo, što ne bi ceo razgovor stavljalo pod sumnju, ni­
sam mogao da smislim ništa što bi imalo dovoljno težine. A
određena pitanja koja sam mu postavljao mogao sam i sam sebi
postaviti i dobiti odgovor. Čak sam imao utisak da je izbegavao
konkretne odgovore koji bi kasnije služili kao »dokaz«, i na ne­
koliko pitanja je dao sasvim neodređene odgovore. Međutim,
OSEĆANJE DA JE TO BIO RAZGOVOR bilo je veoma jako i
sasvim novo i nimalo slično bilo čemu drugom.
Posle jedne veoma duge pauze G. me je pitao nešto što me
je trenutno postavilo u stanje pripravnosti, zatim je zaćutao kao
da čeka odgovor.
Ono što je rekao zaustavilo je sve moje misli i osećanja. Ni­
je to bio strah, barem ne svestaii strah, ali sam sav drhtao i nešto
me je bukvalno paralisalo tako da nisam bio u stanju da artiku-
lišem ni jednu reč iako sam iz sve snage pokušavao, želeći da
dam potvrdan odgovor.
Osećao sam da G. čeka i da neće imati još dugo strpljenja.
— Umoran si sada, — rekao je najzad, — ostavićemo za
drugi put. —
Počeo sam nešto da govorim, mislim da sam mu rekao da
sačeka, da mi da malo vremena da se priviknem na tu misao.
— Drugi put, rekao je njegov glas. — Spavaj. — I njegov
glas je utihnuo.
Dugo nisam mogao da zaspim. Ujutro, kada sam izašao na
malu terasu na kojoj smo sedeli prethodno veče, G. je sedeo u
bašti za okruglim stolom, sa još troje ljudi.
— Upitajte ga šta se sinoć dogodilo, — rekao je G.
Iz nekog razloga me je to razljutilo. Okrenuo sam se i pošao
prema terasi. Kada sam stigao do nje, ponovo čuh njegov glas u
mojim grudima.
— Stani! -