Page 329 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

Iznenadio me je njegov mali stan na Bolshia Dmitrovka, svi
podovi i zidovi u stanu su bili prekriveni istočnjačkim tepisima,
sa plafona su visile svilene marame i šalovi. Ljudi koji su dola­
zili tu, G. učenici, NISU SE PLAŠILI DA ĆUTE. To je samo
po sebi bilo malo neobično. Dolazili su, sedeli, pušili, čak sati­
ma ne progovorivši. Ali u toj tišini nije bilo ničeg odbojnog; na­
protiv, postojalo je osećanje sigurnosti i slobode od potrebe za
igranjem nekih prisilnih i izmišljenih uloga. Međutim, ponekad
su ovi čudni posetioci i ta tišina, proizvodili izuzetno čudne uti­
ske. Počeli su da govore i govorili su bez prestanka kao da su se
plašili da se zaustave i osete nešto. S druge strane, neki su bili
uvređeni, mislili su da je tišina uperena protiv njih da bi im
pokazala koliko su učenici G. bili nadmoćniji i da ih se natera
da shvate da sa njima nije vredno čak ni govoriti; drugima je to
bilo glupo, zanimljivo, neprirodno, da je pokazivalo naše naj­
gore osobine, naročito naše slabosti i našu potpunu potčinjenost
G., koji nas ugnjetava.
P. je čak odlučio da hvata beleške o reakcijama raznih tipo­
va ljudi u »tišini«. Na tom mestu sam shvatio da su se ljudi plašili
tišine više od bilo čega drugog, da naš poriv za govorom potiče
iz samo-odbrane i da se uvek zasniva na odbijanju da nešto sa­
gledamo, odbijanju da nešto priznamo sami sebi.
Brzo sam primetio još jedno svojstvo G. stana. U NJEMU
NIJE BILO MOGUĆE GOVORITI LAŽI. Laž je trenutno bila
providna, očigledna i nesumnjiva. Jednom se pojavio jedan poz­
nanik G. koga sam ja već sreo i koji je povremeno dolazio u G.
grupe. Osim mene bilo je prisutno još dvoje, troje ljudi. Sam G.
nije bio prisutan. Seli smo, a naš gost je počeo da govori o tome
kako je baš sreo čoveka koji mu je ispričao neverovatno intere­
santne stvari o ratu, o mogućnostima sklapanja mira i tako dal­
je. Odjednom, sasvim neočekivano, osetio sam DA LAŽE.
Nikog on nije sreo i niko mu ništa nije rekao. Sve je izmislio u
trenutku jer nije mogao da podnese tišinu.
Posmatrajući ga, osećao sam se pomalo nelagodno. Činilo
mi se da ako ga budem posmatrao on može osetiti da ja znam da
on laže. Bacio sam pogled oko sebe i video da i ostali isto osećaju,
jedva su zadržavali osmehe. Tada sam pogledao onoga koji je
govorio, on ništa nije primetio, nastavljao je da govori velikom