Page 127 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

postepenog napredovanja. Znao je da moćne Hanibalove armije nikada ne bi mogao da porazi u otvorenoj
bici, jer je imao manje ljudi. Stoga nikada nije pristajao na direktnu borbu.
Tu i takvu strategiju usvojili su „Fabijanci”. Znali su da snge slobodnog preduzetništva poseduju
superiornu filosofiju i da sa njima nikada ne smeju direktno da se sučele. Morali su da se zadovolje serijom
malih pobeda čiji će krajnji zbir predstavljati veličanstvenu pobedu i konačni trijumf socijalizma.
Njihov prvobitni simbol bila je kornjača, koja je označavala sporo, postepeno kretanje unapred,
no kasnije je promenjen vukom u jagnjećoj koži, „...kako je predložio Džordž Bernard Šo (član Fabijanskog
5
društva), smatrajući da ovaj heraldički simbol mnogo bolje odslikava suštinu Fabijanskog društva.”
Filosofija Društva je jednostavna. Napisana je 1887. godine, i svaki član je dužan da je se
pridržava. Ona glasi:
„Fabijansko društvo ima za cilj reorganizaciju društva putem oslobođenja zemljišnog i
industrijskog kapitala iz ruku pojedinaca i klasa... Društvo, shodno tome, radi na ukidanju privatnog
6
vlasništva nad zemljom...”
Fabijansko društvo obznanilo je, u stvari, osnovne postavke marksizma: ukidanje privatne
svojine, u ovom slučaju, svojine nad zemljom. Zatim se priključilo nenasilnom ogranku marksističke zavere,
prihvatajući nenasilni, postepeni put ka totalnoj vladi.
Celokupnu strategiju detaljno je opisao H. Dž. Vels (H. G. Wells), poznati pisac naučne
fantastike i član Fabijanskog društva:
„Maloj grupi Engleza koji su osnovali fabijanski sociolozi biće, uglavnom, ostavljeno da stvore
treći idejni sistem za rastuću koncepciju socijalizma, koji bi preobratio revolucionarni socijalizam u admi-
7
nistrativni socijalizam. Socijalizam će prestati da bude otvorena revolucija, i postaće zavera.”
Džordž Orvel je, isto tako, bio član Fabijanskog društva. U romanu 1984. jedan lik po imenu
O'Brajen kaže: „Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je napusti. Moć nije sredstvo, ona je cilj.
Ljudi ne uspostavljaju diktature da bi zaštitili revolucije, oni podižu revolucije da bi uspostavili diktature.”
Svi napori fabijanskih socijalista urodili su plodom 1905. godine, kada su u Londonu ugostili
jedan ogranak pristalica nasilnog marksističkog metoda dolaska na vlast, boljševičke komuniste. Glavni cilj
londonskog sastanka bio je da fabijanci pozajme novac boljševicima, kako bi izveli revoluciju u Rusiji 1905.
godine. Džon Majnrad Kejns, još jedan pripadnik Fabijanskog društva, prisustvovao je tom sastanku, i u
jednom pismu, upućenom majci, u poverenju je saopštio sledeće: Jedini put koji mi je otvoren jeste da
budem lagani boljševik.”
Kejns je kasnije i delom potvrdio da deli boljševičku želju za uništenjem sistema slobodnog
preduzetništva. Tvrdio je da će njegove ekonomske ideje biti „eutanazija (ubistvo iz milosrđa) kapitalizma.”
Benito Musolini, vođa italijanskih fašista, pročitao je neke Kejnsove radove i lično iskazao svoje
odobravanje njegovih stavova. Rekao je: „Fašizam se u potpunosti saglašava sa gospodinom Mejnardom
Kejnsom, uprkos njegovoj dobro znanoj liberalnoj poziciji. U stvari, odlična knjižica gospodina Kejnsa Kraj
laissez-fairea, može da posluži kao odličan uvod u fašističku ekonomiju. Jedva da u njoj ima nećega čemu bi
prigovorili, a ima mnogo toga čemu aplaudiramo.
9
Kejnsove ideje načinile su ga „po opštem mišljenju, najuticajnijim ekonomistom ovog veka”,
kako je to rekao drugi stručnjak za ekonomiju, Džon Kenet Galbrajt.
Ima, međutim, i ekonomista koji se ne saglašavaju sa ovakvim stavom. Jedan od njih, Fridrih fon
Hajek, to je ovako obrazložio: „Odgovornost za sadašnju inflaciju koja vlada u celom svetu - žao mi je što
moram da kažem - direktno i potpuno leži na ekonomistima koji su prihvatili učenja lorda Kejnsa. Vlade
širom sveta su po njihovim savetima, čak i po nagovoru, finansirale rastuće troškove stvaranjem (štampa-
njem) novca u tolikoj meri da bi svaki ugledniji ekonomist pre Kejnsa lako mogao da predvidi da će to
izazvati vrstu inflacije koju smo dobili.”
Na žalost, svet ne sluša doktora Hajeka, i pored toga što je 1974. dobio Nobelovu nagradu za
ekonomske nauke, a inflacija se pojavljuje kad god se slušaju ekonomisti koji slede Kejnsa.

LONDONSKA ŠKOLA ZA EKONOMIJU
Sidni Veb (Sidney Webb), jedan od osnivača Fabijanskog društva, stvorio je i školu koja je imala
cilj da širi ideje socijalizma sinovima velikih bogataša. Bila je to „Londonska škola za ekonomiju”.
U početku, njene fondove finansirali su najbogatiji: Rokfelerova fondacija, Karnegijeva fondacija
za Ujedinjeno Kraljevstvo, gospođa Ernest Elmhirst (Ernest Elmhirst), udovica Vilijarda Strajta (Williard
Straight), partnera Dž.P.Morgana, i mnogi drugi.
Najpoznatiji studenti koji su pohađali ovu školu su: Džozef Kenedi, junior, sin Džozefa Kenedija,
senatora, koji je želeo da postane prvi katolički predsednik SAD; Džon Kenedi, koji je kasnije postao

127