Page 140 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

kojeg veliki univerziteti u svom profesorskom kadru obično nemaju ekonomistu koji se zalaže za slobodno
tržište i istoričara koji bi progovorio o Zaveri?
Svrhu postojanja bar jedne od ovih fondacija ilustrovaće nam razgovor između Normana Dada,
direktora istraživačkog tima Kongresnog komiteta, i H.Rouvena Geitera (H.Rowan Gaither), predsednika
Fordove fondacije. Gospodina Dad je otišao u Fondaciju i postavio nekoliko pitanja predsedniku Geiteru.
Gospodin Geiter je tom prilikom rekao sledeće: „Svi mi ovde, na nivou na kojem se kreira politika
Fondacije, imali smo prethodno iskustvo, ili u OSS-u ili u evropskoj ekonomskoj administraciji, sa
direktivama Bele kuće. Mi i ovde radimo po tim direktivama. Želite li da znate kakve su te direktive?”
N. Dad je rekao da želi, pa mu je gospodin Geiter saopštio sledeće: „Suština svih tih direktiva je
da treba da iskoristimo svoju moć i uticaj da bismo izmenili život u Sjedinjenim Državama kako bismo lakše
37
mogli da se sjedinimo sa Sovjetskim Savezom.”
Ono što je gospodin Geiter, u stvari, hteo da kaže jeste da američka ekonomska moć, njena vojna
i pomorska sila, moraju da se smanje kako bi Amerika mogla da se ujedini sa Sovjetskim Savezom u jednu
Svetsku vladu.
Vidimo, dakle, da se, bar ekonomski, želje Fordove fondacije ostvaruju.
Članak „Asošijeted presa” od ll.avgusta 1981. nosi naslov: „Sjedinjene Države posrću, sada su na
8. mestu u svetu po prihodu po glavi stanovnika.”
Jedan od metoda koji fondacije primenjuju da bi snizile životni standard Amerikanaca jeste
socijalizam. Poznati istraživač i autor Geri Alen dugo je proučavao nekoliko Rokfelerovih fondacija i došao
do zaključka „da nije u stanju da pronađe ni jedan jedini projekat u istoriji ovih fondacija koji bi promovisao
38
slobodno preduzetništvo.”
Ovo je zaista pravo otkriće, budući da sve fondacije izvlače svoje fondove iz sistema slobodnog
preduzetništva.
Kao dokaz da je Alenova tvrdnja tačna, poslužiće nam izjava Henrija Forda II koji se povukao s
mesta člana Upravnog odbora Fordove fondacije. On je rekao „da smatra da je ova Fondacija karikatura
kapitalizma, i da je teško opovrgnuti ovu činjenicu ako se pogleda bilo šta što Fondacija čini. Još je teže
razumeti delovanje institucija koju ove Fondacije finansiraju, a posebno univerzitete. Govorio je
zvaničnicima i zaposlenima da vredi održati sistem koji i omogućava rad same Fondacije.
Čikaški univerzitet je jedan od onih koje finansira Rokfelerova fondacija. Jedan od predavača na
njemu je i doktor Milton Fridman, tobožnji „konzervativni” ekonomista slobodnog tržišta. Izjavio je sledeće:
„Više od 40% prihoda Amerikanaca sada se troši u njihovu korist, preko raznih državnih službi... Mi
govorimo o tome kako da izbegnemo socijalizam. Pa ipak, 48% svake korporacije poseduje vlada SAD. Mi
smo 48% socijalisti... Šta je prouzrokovalo skok... na današnjih 48% socijalističkog društva kod nas ? To nije
40
proizvod zlih ljudi, koji su imali zle namere. Nije bilo nikakve zavere.”
Jedan od najpoznatijih diplomaca čikaškog univerziteta je Dejvid Rokfeler, koji je tu i doktorirao
41
ekonomiju. Doktor Rokfeler deli mišljenje doktora Fridmana da ne postoji nikakva zavera.

.
INSTITUT ZA PACIFIČKE ODNOSE (IPR)

„Godine 1925. uspostavljen je Institut za pacifičke odnose (IPR) kao udruženje nacionalnih
koncila... Koncil Sjedinjenih Država nazvan je Američkim institutom za pacifičke odnose (AIPR). Od 1925.
do 1950. godine, Institut za pacifičke odnose primio je 77% finansija od američkih fondacija i od AIPR-a.
Sam AIPR je primio 50% sredstava od Rokfelerove i Karnegijeve fondacije... Glavne institucije koje su
pomagale AIPR su: 'Standard vekjum oil' (pod kontrolom Rokfelera); 'Internešnal dženeral elektrik'; Nešnel
siti benk; Čejs nešnel benk (sada Čejs Menhetn benk, pod kontrolom Rokfelera); 'Internešnal biznis mašins'
(IBM); 'Internešnel telifoun end telegraf (ITT); 'Tajm inkorporejšn'; 'Dž. P. Morgan end kompani'; Benk of
42
Amerika i 'Šel oil'.”
Šta su bogataši dobili investirajući u AIPR i IPR?
Godine 1951. i 1952, Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost sproveo je saslušanje u vezi
sa IPR-om i AIPR-om. Zaključio je:
„Američka Komunistička partija i sovjetski zvaničnici smatraju IPR instrumentom komunističke
politike, propagande i vojne špijunaže. Institut za pacifičke odnose je širio i želeo da popularizuje lažne in-
formacije, uključujući i one koje potiču iz sovjetskih i komunističkih izvora. Članovi najužeg kruga
zvaničnika i službenika koji su kontrolisali IPR bili su ili komunisti ili prokomunisti. IPR je bio sredstvo koje
43
su komunisti koristili kako bi američku dalekoistočnu politiku usmerili u korist komunističkih ciljeva...”
140