Page 142 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

1. razviti sve prirodne resurse na najsavremeniji način;
2. modernizovati poljoprivredu;
3. povećati proizvodnju sirovina;
4. uspostaviti nove industrijske grane za proizvodnju i preradu domaćih sirovina;
5. produžiti i poboljšati železnički, drumski i vazdušni saobraćaj;
6. preduzeti rigoroznu kontrolu nad sečom šuma i zagađivanjem reka;
7. garantovati zaštitu svima koji investiraju novac u proizvodna preduzeća;
8. obezbediti mere za harmoničnu saradnju kapitala i rada;
9. pojednostaviti novčani sistem;

10. ohrabrivati investiranje prikupljenog kapitala;
52
11. zasnovati poreze na naučnim osnovama.
Čangova vlada nazvana je Nacionalističkom vladom Kine i mnogi su je hvalili zbog dramatičnih
promena koje je uvela u upravljanje narodom, kao i zbog važnih dobrobiti koje mu je nudila.
Jedan od tih ljudi bio je doktor Artur Jung (Arthur Young), finansijski savetnik kineske vlade od
1929. do 1945. godine. Napisao je: „Kada je Nacionalistička vlada preuzela vlast, istrajno je krenula u pro-
gram finansijske rehabilitacije. Tokom perioda od 1928. do 1937. uspela je da unificira i stabilizuje novčani
sistem. Veoma brzo prikupila je velika sredstva od carina i unutrašnjih prihoda, što je rezultiralo njenom
53
izuzetnom finansijskom stabilnošću do 1937. godine.”
Drugim rečima, Čangova vlada je činila dobro kineskom narodu, štiteći vrednost njegovog novca
ukidanjem destruktivnog delovanja inflacije. Naravno, kada vlast funkcioniše zbog zaštite prava ljudi i kada
je njen cilj stabilan novac, srednja klasa napreduje.
Profesor Džon Ferbenk (John Fairbank), koji svakako nije bio pristalica Čang Kaj Šeka, morao je
u svojoj knjizi Sjedinjene Države i Kina da prizna da je „Nacionalistička vlada Kine iz Hong Konga u
54
deceniji između 1927-1937. bila najmodernija i najefikasnija vlast koju je Kina imala.”
Međutim, kineski eksperiment sa demokratijom počeo je da se suočava sa spoljašnjim
problemima, pošto je 13. avgusta 1937. godine Japan napao na kineski grad Šangaj. Neočekivano, Čang Kaj
Šek je došao u poziciju da se bori na dva fronta: protiv japanskih zavojevača spolja, i protiv kineskih
komunista u zemlji.
Japanski napad izazvao je velike probleme, „pošto su Japanci brzo osvojili velike gradove i
uništavali izvore državnih prihoda. Kineska vlada je zbog toga bila prinuđena da se osloni na papirni novac
55
kao na glavni resurs iz kojeg je crpla sredstva potrebna za vođenje rata.”
Kineskoj vladi bili su potrebni saveznici, i ona se okrenula Sjedinjenim Državama, pošto je, u
međuvremenu, Japan napao na Perl Harbur. Čang je 8. decembra 1941. godine poslao predsedniku Ruzveltu
telegram sledeče sadržine: „Za našu zajedničku borbu nudimo vam sve što imamo i koliko god nas ima i
istrajaćemo, rame uz rame sa vama, dok Pacifik i svet ne budu oslobođeni prokletstva brutalne sile i
56
beskrajne pokvarenosti.”
Amerika je, pored Japana, stupila u rat i sa Nemačkom i sa Italijom. Postala je saveznik
Sovjetskog Saveza koji se, takođe, borio protiv Nemačke.
Američko vođenje rata, posebno u ranim fazama, svodilo se na neku vrstu ugovora o najmu i
zajmu: na opremanje vojnih potencijala svojih saveznika. Međutim, prioriteti u tom snabdevanju bili su malo
čudni. Ponekad su prvo bili snabdevani saveznički, pa tek onda američki vojnici.
Sjedinjene Američke Države su odlučile da prvo snabdeju svoje vojnike na evropskom ratištu; na
drugom mestu bilo je snabdevanje Sovjetskog Saveza; armija generala Daglasa Mak Artura na pacifičkom
ratištu bila je na trečem mestu, a Kina na poslednjem. Pomoć Sovjetskom Savezu i Crvenoj armiji bila je
prioritetni ja od pomoći američkim borcima na Pacifiku. A Čang Kaj Šek nikada nije primio više od 5%
američkog ratnog materijala za sve vreme trajanja rata.
Čang je, očajnički tražeći pomoć „... uspeo da dobije zajam u visini od 250 milionav dolara u
zlatu iz Sjedinjenih Država da bi stabilizovao kineski novac. Čovek zadužen za slanje novca Kini bio je
pomoćnik sekretara Državne blagajne Heri Dekster Vajt (Harry Dexter White), sovjetski agent (i član CFR-
a). Tokom perioda od tri i po godine Vajt je poslao samo 27 miliona dolara od 250 miliona koji su bili
57
obećani Čangu.”
Zapažate, naravno, da je gospodin Vajt prekršio zakon jer nije uručio pomoć koju je Kongres
izglasao. Priča se, međutim, ne završava ovde, jer je Kongres 1945. godine izglasao i drugi zajam, ovoga
puta od 500 miliona dolara - no ni jedan jedini cent nikada nije dospeo do Kine. Ponovo je komunistički
58
agent Hari Dekster Vajt bio krivac. Monetarni sistem Kine je kolabirao.”

142