Page 144 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 144

Dekster Vajt, a izveli Mao Cedung i Ču Enlai?
                       Godine  1971,  Senatski  komitet  za  sudstvo  objavio  je  dokument  na  28  stranica  pod  nazivom
            „Ljudski  životi,  cena  komunizma  u  Kini”.  U  ovom  dokumentu  se  zaključuje  „da  su  Mao  i  Ču  Enlai
                                                     63
            odgovorni za smrt najmanje 64 miliona ljudi.”
                       Pored  ovih  stravičnih  žrtava,  kineske  komunističke  vlasti  imaju  i  druga  područja  „progresa”,
            zbog kojih treba da se ponose. Valentajn Ču (Valentine Chu) je profesionalni novinar koji je rođen i odrastao
            u Kini, ali je izbegao pred komunističkim režimom. Godine 1963. je napisao knjigu pod naslovom Ta ta, tan
            tan, priča iz središta komunističke Kine. Gospodin Ču posvetio je poglavlje komunističkim naporima da ra-
            zore porodicu u Kini. Iz tog poglavlja donosimo jedan odlomak:
                       „Svugde je porodica izvor snage i hrabrosti, kao i emocionalna luka u vremenima velikih potresa
            i lične nesreće. U Kini ona je bila i nešto više. Bila je samo društvo. Kineski komunisti su, naravno, bili
            svesni da njihova vlast nad narodom ne može biti uspešna sve dok se ne uništi monolitni porodični sistem,
                                                                                                   64
            zajedno sa religijom i konvencionalnim moralom. Postarali su se da to učine čim su došli na vlast.
                      Jedan  od  poteza  kojim  su  komunisti  uništavali  porodicu  bio  je  da  kineske  majke  odvoje  od
            njihovog  doma  i  da  ih  pošalju  da  rade  na  poljima  kao  nadničari.  „Boston  gloub”  (Boston  Globe)  od  31.
            januara 1973. tvrdi: „Devedeset procenata žena radi u fabrikama ili na poljima a posle toga mora da pohađa
                     65
            nastavu”.  To očigledno ostavlja sasvim malo vremena za ulogu supruge, majke i domaćice.
                       Povezan sa prethodnim, načinjen je potez koji je Ču Enlai nazvao „sistemom komuna”, prema
            kojem su ljude, žene, decu i starce razdvajali u posebne radne logore. Uništavali su im grobove predaka a
                                                                                 66
            bračne odnose isključivo sveli na od partije kontrolisane seksualne kontakte.”
                       Ima,  međutim,  ljudi  koji  smatraju  da  ovih  64  miliona  mrtvih,  sva  razaranja  porodica  i
            uspostavljanja komuna nisu previsoka cena.
                       Dejvid Rokfeler je o žrtvama Revolucije, po svom povratku iz Kine, 1973. godine, rekao sledeće:
                       „Kolika  god  bila  cena  Kineske  revolucije,  ona  je  očigledno  uspela,  ne  samo  u  stvaranju
            efikasnijeg i prosvećenijeg upravljanja, već i u negovanju visokog morala i zajedničkih interesa... Društveni
            elementi u Kini, pod rukovodstvom predsednika Mao Cedunga, jedan su od najznačajnijih i najuspešnijih u
                           67
            ljudskoj istoriji.”
                       Ova izjava gospodina Rokfelera došla je nešto manje od tri godine posle zahteva predsednika
            Mao Cedunga da  „... svet porazi Sjedinjene Američke Države. Tražio je od naroda sveta da se ujedine  i
                                                         68
            pobede američke agresore i njihove poslušne pse.”
                       Došlo je vreme da se američka zvanična politika prema Kini promeni. Trebalo je priznati vlasti u
            komunističkoj Kini kao legitimne, a prekinuti sve diplomatske odnose s Tajvanom. Premijer Ču Enlai, sudeći
            prema  saopštenju  koje  je  izdala  administracija  predsednika  Niksona,  15.  jula  1971.  je  u  ime  Narodne
            Republike  Kine:  „uputio  poziv  predsedniku  Niksonu  da  poseti  Kinu,  u  vreme  koje  će  naknadno  biti
                                                                                          69
            određeno, svakako pre maja 1972. godine. Nikson je sa zadovoljstvom prihvatio poziv.”
                       Nije bilo slučajno to što je predsednik Nikson prihvatio poziv upravo 15. juna 1971, istog dana
            kada  je  Radio-Peking  emitovao  sledeći  poziv:  „Narodi  sveta,  ujedinite  se  i  pobedite  američke  agresore  i
                                70
            njihove poslušne pse.”
                       Američka štampa i predsednik Nikson odbili su da obelodane ovu hipokriziju kineskih vlasti.
                       Niksonova podrška „crvenoj” Kini bila je zaista čudna. Kad je bio predsednički kandidat, 1968.
            godine, Nikson je izjavio: „Ja neću priznati Kinu i neću se složiti da bude primljena u Ujedinjene nacije...” 71
            A u svojoj knjizi pod nazivom Šest kriza, napisao je: „Prijem Kine u Ujedinjene nacije bio bi ismevanje
            odredaba Povelje, koja ograničava svoje članstvo na „nacije koje vole mir”. A ono što najviše obespokojava
            jeste  činjenica  da  bi  priznavanje  Kine  donelo  poštovanje  komunističkom  režimu,  čiji  bi  uticaj



















                                                           144
   139   140   141   142   143   144   145   146   147   148   149