Page 147 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Trilateralne komisije, sastavljene od bankara iz ove zemlje i inostranstva, koji žele da razgranaju svoje velike
poslove. Ovo je opasna stvar, zato što unosi strah u naše saveznike, posebno u one male, jer vide kako SAD
74
drže svoju reč.”
Konačna izdaja kineskog naroda odigrala se 1. januara 1979, kada je predsednik Džimi Karter
prekinuo diplomatske odnose s jedinom slobodno izabranom vladom koju je Kina ikada imala, onom s
75
Tajvana. Čak je otišao toliko daleko da izjavi da „Postoji samo jedna Kina i Tajvan je njen deo.”
Nacionalistička vlada Tajvana teško je primila ovu izdaju, ali je dala izjavu da neće „pregovarati
s kineskim komunističkim režimom niti praviti kompromise s komunizmom.”
Oba ova poteza naterala su Berija Goldvotera da optuži predsednika Kartera kako su njegovi
motivi bili ekonomski i „da je to učinio zbog velikih svetskih banaka - Čejs Menhetn banke i francuskih
76
bankara - i zbog kompanija kao što su Koka-kola.”
Ronald Regan nazvao je raskid s Tajvanom „izdajom”.
Hipokriziju celog scenarija oko Kine najbolje je, u maju 1979, ilustrovala fotografija koju je
doneo „Njujork tajms”, na kojoj se vidi američki sekretar trgovine Huanita Kreps (Juanita Kreps) kako sa
osmehom razgleda veliki Kineski zid, očigledno uživajući. Fotografija se nalazi neposredno ispod glavnog
teksta na toj strani, koji nosi naslov: Na kineskom plakatu piše da se politički zatvorenici muče i izgladnjuju
77
u kineskom 'raju' .
U članku se ne kaže da li je nasmejana gospođa Kreps posetila nekog mučenog i izgladnelog
političkog uhapšenika, no to je malo verovatno.
Na pitanje zašto niko od američkih novinara i zvaničnika koji su posetili Kinu nije ni pomenuo
postojanje torture nad političkim zatvorenicima, delimično je odgovorio Edvard N. Litvak (Edward N.
Luttwak), direktor vašingtonskog Centra za istraživanje inostrane politike pri Univerzitetu „Džon Hopkins”.
I on je posetio Kinu. Aprila 1977. napisao je članak za „Riders dajdžest”. U njemu je postavio niz pitanja:
„Zašto su američki novinari propustili da nam prenesu fundamentalne stvari iz kineske realnosti?
Na kraju, mizerno siromaštvo zemlje vidi se na svakom koraku. Štaviše, pitam se zašto prethodni posetioci
nisu bili revoltirani učionicama u kojima decu uče iz udžbenika punih brutalnih slika najgore vrste iz
propagande o klasnoj borbi?
Zašto su naši „azijski đaci” propustili da jave o militarizmu sistema u kojem je najjeftinije odelo
za dečaka miniuniforma koja ide zajedno sa puškom?
I, konačno, kako su mogli da propuste najvažniji fenomen života u („crvenoj”) Kini: njegov
jedinstveni gotovo apsolutni totalitarizam?”
Međutim, suviše je kasno. Državni sekretar Džordž Maršal, Institut za pacifičke odnose i
savremeni političari izdali su jedinu od naroda izabranu kinesku vlast i zamenili je najbrutalnijom i
najkrvavijom vladom na licu Zemlje.
Kina je sada istinski komunistička.

NACIONALNI KONCIL CRKAVA (NCC)

Godine 1831, jedan mladi Francuz, Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville), bio je od strane
francuske vlade poslat u Sjedinjene Države da prouči američke zatvore i popravne ustanove.
Po povratku u Francusku, napisao je knjigu pod naslovom Demokratija u Americi. To je studija o
razlozima američkog uspeha s republikanskim oblikom vladavine.
Evo kako je on sumirao svoja otkrića:
„Tragao sam za veličinom i genijem Amerike u njenim prostranim lukama i širokim rekama, ali
ih tamo nisam našao. Tragao sam za veličinom i genijem Amerike na njenim plodnim poljima i beskrajnim
šumama, ali ih tamo nisam našao.
Tražio sam veličinu Amerike u bogatim rudnicima i njenoj ogromnoj trgovini, ali ni tamo je ne
beše. Tražio sam genije Amerike u njenom sistemu javnih škola i u institucijama za obrazovanje, no ne beše
ga ni tu.
Tragao sam za veličinom i genijem Amerike u njenom demokratskom Kongresu i neuporedivom
Ustavu, ali ih tamo nisam našao.
Ne nađoh ih sve dok ne dođoh u američke crkve i ne čuh pomen pravednosti s propovedaonice.
Tada sam shvatio tajnu njene moći. Amerika je velika jer je dobra, i ako ikada prestane da bude dobra,
prestaće da bude velika.”
Valter Raušenbuš (Walter Rauschenbusch) i Hari Vord (Harry Ward), 2. decembra 1908.
osnovali Federalni koncil Hristovih crkava u Americi (Federal Council of Churches of Christ in America),

147