Page 160 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

ima moć da čoveka koga oni odaberu načini predsednikom, pa je zbog toga zakazao sastanak.
Gospodin Rokfeler je jedna izuzetno važna ličnost, zbog čega je, s tog stanovišta, ova varijanta
moguća. Štaviše, tokom 1973. godine „Dejvid Rokfeler se susreo sa 27 predsednika različitih država,
6
uključujući i čelnike SSSR-a i Kine”.
Ovo je zaista zapanjujuće, zato što Dejvid Rokfeler niti je izabran niti je imenovan na neku
državnu funkciju zahvaljujući kojoj bi mogao zvanično da predstavlja vladu Sjedinjenih Država.
Pisac Ferdinand Lundberg, autor knjige Rokfelerov sindrom, napisao je o Rokfelerovoj moći ove
redove:
Jedna od stvari koja se prenebregava kada su u pitanju braća (Rokfeler), jeste otvoren prolaz koji
oni imaju do kancelarija najvišem nivou, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Dejvidov poziv iz Čejs
Menhetn banke može da otključa i najčvršća vrata na najvišem nivou, širom sveta, isto kao i poziv
7
predsednika SAD. Možda čak i pre. To je moć.”
Tri primera moći koju poseduje Rokfeler mogu da nam ilustruju ono što je Karter možda video
pre londonskog sastanka.
Poznato je da je januara 1974. godine Dejvid Rokfeler, koji nije katolik, imao audijenciju kod
pape Pavla VI, istog onog Pape koji je izdao encikliku kojom se od država sveta zahteva formiranje Svetske
vlade. To je dugo vremena bio cilj Dejvida Rokfelera i Saveta za inostrane odnose, organizacije čiji je
Rokfeler tada bio predsednik.
Nepunih mesec dana od tog sastanka, februara 1974, papa Pavle VI je sebi pozvao kardinala
Jožefa Mindsentija (Josef Mindszenty), katoličkog primisimusa Mađarske i najvećeg protivnika tamošnjeg
komunističkog režima. Kada je kardinal stigao u Rim, Papa je od njega zatražio da prekine s propovedima
protiv komunizma.
Da li su ova dva događaja bila povezana?
Moguće je da je razlog ove čudne Papine odluke u događaju koji se odigrao kasnije. Naime,
novembra 1977. godine Stejt department Sjedinjenih Država vratio je krunu Svetog Stefana komunističkoj
vladi Mađarske.
Ova kruna ima interesantnu istoriju. Stefan, kralj Mađarske, bio je njome krunisan 1000. godine
od strane pape Silvestra II, pošto je primio katoličku veru. Kruna je za Mađare postala nacionalno blago od
ogromnog istorijskog, i još više simboličkog značaja.
Mađarski narod je verovao da je u krunu ugrađeno i pravo vladanja nad zemljom (,,ko poseduje
krunu, taj vlada Mađarskom”).
Kruna je čuvana u zemlji sve dok je sovjetske trupe nisu pregazile, pri kraju Drugog svetskog
rata. Tada su mađarski patrioti uzeli krunu i, pre nego što su Sovjeti mogli da je se domognu, predali je
generalu Džordžu Patonu (George Patton), komandantu američke armije koja je bila u blizini Mađarske.
Kruna je, zajedno s još nekim za Mađare vrednim predmetima, bila donesena u Sjedinjene
Države i predata na čuvanje Stejt departmentu.
Podrazumevalo se da će ovaj simbol slobode ostati u Sjedinjenim Državama sve dok u Mađarskoj
ne počne da funkcioniše ustavna vlast, izabrana od strane naroda.
Mađarski narod želeo je da kruna ostane van domašaja komunističkih vlasti. Tu nadu izneverio je
Džimi Karter kada je, decembra 1977, objavio da će kruna biti vraćena komunističkim vlastima Mađarske, u
vreme kada je na čelu države bio diktator Janoš Kadar. (Upravo Janoš Kadar koji je, dok je bio ministar
unutrašnjih poslova, dao nalog da se kardinal Mindsenti uhapsi i muči u zatvoru.)
A kardinal Mindsenti je grozničavo pregovarao sa američkim vlastima da ne dozvole da kruna
padne u ruke komunistima.
Ne može biti slučajno to što je upravo na dvadeset prvu godišnjicu antikomunističkog ustanka u
Mađarskoj iz 1956. godine predsednik Džimi Karter objavio da će kruna biti vraćena u Mađarsku i predata
komunističkoj vlasti. Vreme saopštenja ove namere bilo je tako podešeno da je bilo očigledno da svetu želi
da se stavi do znanja kako američka vlada više ne podržava aspiracije potlačenih naroda širom sveta koji žele
da se oslobode komunističke tiranije.
Ova akcija nije delovala šokantno na kardinala Mindsentija, koji je davno pre toga rekao da je
8
„bivši predsednik Ajzenhauer bio odgovoran za poraz mađarskih boraca za slobodu u ustanku 1956.”
Kardinal je, znači, bio navikao na američku izdaju pravednih ciljeva.
Drugi primer neobičnog otvaranja svih vrata pred Dejvidom Rokfelerom dogodio se u julu 1964.
godine, kada je posetio Sovjetski Savez i imao susret s premijerom Nikitom Hruščovom, koji je trajao više
9
od dva i po sata.
Ovakav susret dvojice ljudi, od kojih je jedan premijer a drugi nema nikakvu funkciju, zaista je

160