Page 64 - Swami Shivananda - Bog postoji

sadržine. Čovek se ne nalazi izvan svemira. To bi trebalo da je elementarna činjenica. A ukoliko
nije izvan svemira, kako onda može da ga proučava? Odakle potiče potreba i neophodnost, pa
čak i sama mogućnost da on bilo šta proučava? U tome je zagonetka cele situacije. Problem koji
pred savremenim naučnikom visi poput gvozdene zavese je ta teškoća njegove nemogućnosti da
se izvuče iz objekta svog posmatranja. Čuveni fizičar, Hajzenberg, otkrio je da je sadržan u
samoj stvari na kojoj radi. Telo naučnika ne nalazi se izvan tela koje on hoće da posmatra. To je
jedno od naravoučenija koja slede iz čuvene teorije Relativnosti. Prostor-vreme-gravitacija
svemir je jedna složena celina, ili se može nazvati sintezom, ako hoćete. To je toliko neverovatno
ogroman fenomen da se čovek uplaši i od samog razmišljanja o njemu.

Izučavanje Sopstva je neophodno za izučavanje svemira

Dok su proučavale nematematičku ili, bolje rečeno, nadmatematičku prirodu subatomskih
struktura – a to je oblast subatomske fizike – nuklearna fizika koja je bila proučavana u kvantnoj
mehanici, kao i teorija Relativiteta, obznanile su da je nužno da se usaglase sa silom gravitacije,
koja upravlja svetom prostora i vremena. Taj veliki zadatak Ajnštajn je preuzeo na sebe kada je
radio na teoriji zvanoj Ujedinjena Teorija Polja, u kojoj je 'ovo'' izjednačeno sa ''onim'' –
tatvamasi – ''To si ti'' – čuvena doktrina iz Upanišada. Za kvantnu mehaniku Maksa Planka može
se reći da predstavlja proučavanje ''ovog'', nuklearnog elementa, odnosno vidljivog, koje je
neposredno prisutno kao pojedinačna struktura; a ''ono'' je prostor-vreme kontinuum i gravitacija
univerzuma, koje je Ajnštajn proučavao u svojoj Opštoj Teoriji Relativnosti. Posebna Teorija i
Opšta Teorija sastavljene predstavljaju izvanredan prevrat u razvoju nauke. Čovek je primoran
da proučava univerzum zajedno sa proučavanjem svoga vlastitog bića, budući da se ne nalazi
izvan univerzuma.
Ukoliko se ne nalazi izvan univerzuma, on predstavlja njegov integralni deo. Sitan je samo u
svom privatnom biću. Sve što postoji u Prirodi trebalo bi da bude i u njemu, a za sistem za koji je
primećeno da dejstvuje unutar njega može da se kaže da je isto što i sistem koji funkcioniše u
spoljnoj Prirodi. Stoga su indijski filozofi preusmerili pažnju sa objektivnog univerzuma na
subjektivnu individualnost kako bi ceo kosmos mogao da bude razmotren u jednom potezu.
U indijskoj logici postoji analogija zvana ''stalipulaka nijaja'', parametar raspoznavanja
skuvanosti pirinča u loncu. Kada se kuva pirinač, ukoliko je potrebno da se zna da li je pirinač
potpuno skuvan ili ne, stisne se jedno zrno; ako se ustanovi da je skuvano, slobodno može da se
zaključi da je sav pirinač skuvan, tako da nije nužno da se ispita svako pojedino zrno.
Takva je i analogija o proučavanju kosmosa putem proučavanja čoveka kao takvog.
Proučavanje čoveka jeste proučavanje univerzuma. ''Spoznaj sebe'' je delfsko proročanstvo;
Tatvamasi je objava Upanišada. To da je znanje o sebi u isti mah i znanje o kosmosu predstavlja
danas opšteprihvaćenu doktrinu svih filozofija i religija.
Čovek mnogo puta nije u stanju da razume kako je uopšte moguće da shvati univerzum dok
se nalazi ovde, kao zasebna jedinka. Odakle potiče povezanost između znanja o svome
sopstvenom biću i znanja o univerzumu, ili obrnuto? Objašnjenje je jednostavno. Univerzum je
celovit organizam, uporediv sa ljudskim organizmom, da tako kažemo. Celovit organizam je
totalna Bićevitost (Suštastvenost). Čitav kosmos je jedan organizam, i po svojoj prirodi je
Bićevitost. Njegova Bićevitost može da se uporedi sa bićevitošću jedinke pošto je nerazdvojiva
od nje, kao što je i ova nerazdvojiva od njegove. Eto kako čovek može da pokuša to da shvati.