Page 66 - Swami Shivananda - Bog postoji

nalazi zgrada. Ta ideja je osnovana, jer se podudara sa stvarnim postojanjem te zgrade napolju.
Dakle, osnovanost moje ideje zavisi od realnosti objekta koji je preda mnom, ali moja ideja sama
po sebi nema realnost. To je pozajmljena realnost. Ona zavisi od postojanja nečeg drugog spolja,
u ovom slučaju zgrade. Prema tome, ukoliko ideja o Konačnoj Stvarnosti ili Bogu treba da zavisi
od postojanja bilo koje druge stvari, Bog nije stvarno biće. Ovo je veoma prepredena, istančana
smetnja, koja je u stanju da namuči čak i umove pravih tragalaca. Zar vi ne mislite da je svet
stvaran? On ne samo da je stvaran, on je vrlo, vrlo stvaran, žilav do srži, neumoljivo tvrd, i niko
ne može da porekne da postoji. Možda samo on i postoji.
Bog je ideja koju su u naše umove uneli naši preci, naše knjige, naši sveti spisi, naši profesori
i učitelji i roditelji, pa smo logikom tog učenja na neki način bili prinuđeni da poverujemo kako
bi trebalo da postoji tako nešto kao što je ''postojanje drugog sveta'' (ili ''onostrani život'') i
nekako smo se saglasili sa tim da Bog mora da je tamo. Međutim, mi postojanje Boga
prihvatamo protiv svoje sopstvene volje. Gladni smo i žedni i ta telesna glad i žeđ stvarnija je od
ideje o Bogu. Niko ne može da kaže da nije tako, ma kolika bila naša vera u Boga. To je tako čak
i u slučaju naprednih tragalaca i iskrenih Sadaka (aspiranata). Ova stvar je glavna tema
Platonove doktrine.
Ideje prethode stvarnosti: u ovoj jednoj rečenici nalazi se čitava Platonova filozofija.
Stvarnost objektivnog univerzuma dolazi posle ideje univerzuma. Ovde nailazimo na eho
uzvišene filozofije Vedante po kojoj Hiranjagarba (kosmička inteligencija) prethodi kosmosu
fizičkih pojava. Pančadasi, Upanišade i ostali sistemi vedantičke misli objašnjavaju nam da u
Hiranjagarbi svet ne postoji u konkretnom obliku u kojem nam se pokazuje, da je on samo ideja
koja je kosmički ispoljena od strane Išvare (Boga) koji je još tananiji od ideje. Išvara je tek
mogućnost same ideje da treba da postoji stvar zvana univerzum. Dakle, Išvara je tananiji od
ideje koja je Hiranjagarba, a Virat bi trebalo da je životvorna svest iza takozvane fizičke
stvarnosti tvorevine. Dakle, i u filozofiji Vedante postoji ista doktrina o ideji koja prethodi
konkretnoj, materijalnoj egzistenciji. Ipak, mi u to nikako ne možemo da poverujemo.
Za moju ideju da se preda mnom nalazi pisaći sto ne može da se kaže da je čvršća u svojoj
konkretnosti od samog stola. Bilo koji čovek zdravog razuma reći će da se ideja javlja kada
predmet zvani sto već postoji, a ne da ideja prethodi predmetu. Zato što sto postoji, vi mislite
kako on postoji. Imate ideju o tome da predmet postoji. Jednom rečju, ideja da postoji neki
objekt je posledica postojanja tog objekta. Shodno tome, i ideja o Bogu mora da bude posledica a
ne preduslov.
Ova pitanja nametala su se Sokratu. Kako možete da kažete da ideja prethodi univerzumu?
Kako možete da mislite o nekoj stvari ukoliko ona ne postoji? Kako možete da tvrdite da su
stvari posledične a ideje prethodeće?
Ukoliko je Bog vrhovna svest, kako svest može da prethodi egzistenciji? Svest je uvek svest o
nečemu. Na šta mislite kada naprosto kažete svest, znanje, shvatanje, mišljenje, osećanje? Oni ne
mogu da imaju nikakvo značenje ukoliko nisu povezani sa nekom stvari koja već postoji. Ovo je
gruba realistička doktrina empiričkih filozofa koja je doživela svoj vrhunac sa engleskim
misliocima Lokom, Berklijem i Hjumom, ali su je na različite načine predvideli još Platon i
Aristotel.
To je stravičan problem koji stoji pred nama. Bez obzira na činjenicu što smo mi Božji
posvećenici i pravi religijski mislioci, konkretnost sveta i realnost stvari koje vidimo svojim
očima i doživljavamo ostalim čulima ne može da se tako jednostavno poništi mišljenjem da su
ideje starije. Ideje ne mogu da prethode sve dok smo naviknuti da mislimo na način na koji to
danas činimo. «Evo dolazi neki čovek», kažem. Taj čovek postoji; otuda imam ideju da on